Možda je pekarski i kuvarski zanat neopravdano izostavljen iz umetnosti, ali ono što nepce i jezik osete tokom degustacije hrane često postaje prava umetnost. Jer priprema hrane nije samo puko ponavljanje uobičajenih rutina. Da jeste svaka hrana ili pecivo bi bilo isto, a ljudi ne bi imali potrebu da na veknu hleba ili parče pite čekaju i po 20 minuta u redu, dok u okolnim pekarama u tom trenutku nema gužve.
Takva situacija ponovila se i u subotu i u nedelju na manifestaciji „Ukusi Vojvodine“ ispred štanda pekarice „Natenane“. Poduži red za komad ukusnog zadovoljstva po pristupačnoj ceni.
Za pultom vredne ruke Dragane Ćirić mesile su i razvlačile testo koje će, nakon termičke obrade u pokretnoj pećnici, postati slana ili slatka poslastica.
Ona se četiri godine bavi ovim poslom i nastupa na gastronomskim manifestacijama, poput „Ukusa Vojvodine“ i novosadskih Noćnih bazara, a odnedavno je rešila da napravi svoju bazu – pekaricu „Natenane“. U Temerinskoj ulici u Novom Sadu radi već tri meseca i osvežava ponudu grada kreativnim pecivima i proizvodima od prirodnog kvasca.
– Hleb je specijalitet sam po sebi jer je napravljen od prirodnog kvasca, a nudimo i razna peciva od prirodnog kvasca i integralnog brašna. Moje pite su nešto potpuno novo; na „Ukusima Vojvodine“ imala sam pite koje niko nije probao, poput pite sa satarašem ili kombinacije maline i pavlake – kaže Dragana.
Da njene pekarske inovacije nisu tek eksperiment za posmatranje svedoči i činjenica da je drugoga dana „Ukusa Vojvodine“ za manje od dva sata gotovo ostala bez sve robe – rasprodalo se.
– Došla sam na festival u podne, a već u 1:15 nisam imala hleba. Ljudi prepoznaju kvalitet i vraćaju se po još – dodaje ona.
Planovi za budućnost uključuju dalje širenje ponude i prisustvo na gastronomskim događajima, a Dragana je odlučna da nastavi da eksperimentiše sa novim receptima koji oduševljavaju kupce.
– Volim da izmišljam nove stvari, i drago mi je da to ljudi prepoznaju – zaključuje Dragana Ćirić.
Tekst i foto: Aleksej Buila
