Svake godine nedelju dana pred Vakrs, u našoj maloj zajednici sastavljnoj od petnaest stanova, zavladala bi takva gužva da mi deca od uzavrele atmosfere među domaćicama nismo mogli da se sastavimo. Trčalo se po stepeništu, razmenjivale sadnice, nosila zemlja, kupovale saksije. Napolju, ispod svoje terase teta Lina bi okopavala zemlju, sitnila grabuljama i pored načičkanih ruža od lane, kao krv crvenog božura od kad smo se u zgradu uselili i lala koje su se pojavljivale svake druge godine, sadila je prolećno cveće.
– Cveti su, valja se – samo bi nam rekla dok smo radoznalo odmagali koliko smo mogli, gurajući se ko će da uzme koju alatku, a ona nas samo streljala pogledom da joj rabotu ne upropastimo. I samo po toj jednoj rečenici bismo znali da je verski praznik, jer u to vreme kada su ga sve žene željno iščekivale ne bi li oplemenile stambeni prostor, nije se slavilo. Retke su bile one domaćice koje su proslavljale svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, pokretni praznik koji uvek pada u nedelju. Na ulazu u Svetu zemlju narod ga je dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao „Osana (slava) sinu Davidovu“.
R.D.J.
