U vreme kada sam ja bila dete, krave su bile na ispaši od proleća do kasne jeseni. Ako nije bilo dovoljno trave na livadama, uveče se davalo sena, malo šarovine i kuruza. Nije bilo neke veštačke prehrane, samo volja da ih izjutra izvedemo iz štale, odvedemo na Brdo, sapnemo i ostavimo do podneva. U podne bi ih vraćali do štale u ladovinu, da se napiju vode i popodne ponovo na ispašu. Ta rutina nam je išla od ruke, mada su ruke bile male i nejake, a i bila je dobar izgovor za beg od celodnevnog branja malina. Mada, trebalo je i krave poznavati, njihovu ćud, koja hoće da se obada, koja ne voli nikog drugog do strine, koja više voli strica, koje dve se nikako ne smeju zajedno voditi. Sve im je nekako trebalo ugoditi. Sećam se jedne godine, mi smo već bile u selu, kad je majka došla na odmor. Dan je bio vreo, muve su napadale kao lude, nisi ih se mogao otresti, a zolje bockale kao iz inata. Negde oko sedam uveče, dok se sunce još držalo po dnu brda i lagano zalazilo za krčevine, krene ona sa nama da povedemo krave. Jedva nekako uzbrdo onako buckasta i u papulama, dva gore, jedan dole, pa odmor. Mi već stigle na vrh, ona tek na pola. Odvezasmo sapeti kanap i krenusmo lagano na dole. Dok smo došle do pola krenu i ona, lagano, pa malo brže. Njena Ćetulja se nešto unervozila, pa dobrano povukla. Vidimo da se majka trudi da je savlada, ali ne ide. Što je do gore bilo nekako i nikako, to na dole krenu naopako. Ćetulja poče da skače, nalete na Šarulju koju sestra vodila, poobadaše se, gledam u ove dve koje nikako da puste one kanape, usekle u ruke.
– Puštaj, puštaj Olooooo – viče strina koja je krenula da nam pomogne, al’ od rike krava ništa se ne čuje. Trče krave, trče i njih dve sa njima, poskakuju. Za sestru mi ni po jada, al’ mučena majka kao skočica loptica. Odskoči krava, pa se spusti, kad se krava spusti odskoči majka i kao u nekoj komediji, gore-dole. Dok dođoše do pojila, jer su krave znale put i pravo tamo trčale, majka je bila mokra, gola voda, ruka modra od usečenog kanapa, sestra bukvalno dobila astmatični napad, Ćetulja i Šarulja mirne jer su izaukale. Ja sa Brenom lagano, slušala me kao dete. I što sad sve ovo napisah? To je tada bilo normalno, a sad u Sloveniji postoji „seneno mleko“ posebno sertifikovano jer je dobijeno od krava koje su samo pasle ili su ih hranili senom. Na kmetiji Odems vrlo su ponosni što su od države dobili sertifikat, jer na taj način svi znaju da je mleko koje oni proizvode čisto prirodno. Za ono što je pre četrdesetak godina bilo normalno, sada se dobija sertifikat.
– Naše krave hranimo svežom travom, senom, i u manjim količinama jakom hranom (dodaci masti), zbog čega se naše mleko naziva seneno – rekao je Gregor Ovsenik vlasnik kmetije, objašnjavajući zašto je ovo mleko u prednosti u odnosu na mleko krava hranjenih silažom.
– Prednost mleka od sena je njegov povoljniji sastav masnih kiselina. Ono sadrži i do dvostruko više omega-3 masnih kiselina, a istovremeno ima i bolji odnos omega-3 i omega-6 masnih kiselina. Naravno, sadržaj masnih kiselina zavisi od kvaliteta konzumiranog sena ili hrane. Sadrži konjugovanu linolnu kiselinu, koja deluje protivkancerogeno, snižava krvni pritisak, sprečava nastanak dijabetesa i dobra je za imuni sistem – priča Gregor dok posmatramo krave, čiste „ko sunce“ kako zadovoljno preživaju. Slušam ga i razmišljam pa mi sve to imamo, naše krave pasu na Staroj planini, na Tari, na Kopaoniku, na Rtnju samo da se neko doseti i sertifikuje.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
