“Svojom milošću Gospode zaustavi razorne vetrove i druge nepogode, i daj kišu kada treba. Podari zdravlje, sreću i blagostanje ovom i okolnim selima”… Meštani zaseoka Sokolova u Bistrici, i njihove komšije iz Mokreča u Draževićima kod Nove Varoši, predvođeni mesnim parohom, čitali su i ove godine zavetnu molitvu za zdravlje i berićet i lomili slavski kolač kod zapisa u kamenu, i šest metara visokog spomen-krsta, na Kolašinskom brdu.
I ove godine krstonoše su krenule od manastira Svete Trojice u centru Bistrice. U više automobila prošli su zaseocima do pet kilometara udaljenog zborišta kod seoskog groblja u Sokolovi, odakle su u pratnji okupljenih meštana nastavili pešice kroz livade i zasejana polja. Tradicija je obnovljena pre desetak godine, a zavetna molitva čita se u nedelju pred Petrovski post.
– I molitva pomaže. Nismo verovali u priču naših starih, ali je stvarno tako. Od kako je selom krenula litija i čita se zavetna molitva, Sokolovu i okolne zaseoke zaobilaze grad i druge nepogode – kaže meštanin Vele Nikačević.
Komšije su se prvi put ovde okupile 2014, kada je meštanin Zoran Kolašinac na svom imanju pronašao oštećeni zapis u obliku trpeze i podigao ga na tek ozidano postolje. Pre pet godina na obližnjem uzvišenju dobrovoljnim prilozima podignut je i zavetni spomen-krst „u slavu i čast ratnicima 1912-1918. iz Bistrice, Draževića i Čelica“, koji je po svom izgledu i dimenzijama jedinstven u novovaroškom kraju.
– Kamena trpeza je decenijama ležala zaboravljena u šuškoru i travi, virio je samo ćošak. Trpezu su od ljutog bistričkog kamena daleke 1930. godine isklesali čuveni majstori kamenoresci iz našeg sela, Milorad Dučić – Amidža i Borisav Kolašinac. Stari kažu da je bila postavljena između četiri hrasta sa zapisom i da je imala drvenu nastrešnicu, a da su od nje kretale krstonoše – kaže Zoran Kolašinac.
U vreme komunističke vlasti običaj je bio prekinut, a Sokolovu su zbog političkih ubeđenja većine meštana zvali „mala Moskva“. Potomci se, međutim, vraćaju tradiciji i veri predaka.
– Poslednji put pre toga meštani su se okupili na ovom mestu 1943. godine. Kako mi je pričao pokojni otac, zajednička sofra bila je duga i po 50 i više metara. Meštani bi doneli ko šta ima u kući od hrane i pića, i servirali na stolnjake raširene po travi. Na vatri su se kuvali kafa i čaj, družilo se, igralo i pevalo do duboko u noć – priča Kolašinac.
U Srbiji svako selo ima po jedan dan koji svetkuje, ali tek po negde na taj dan, kao u Sokolovi, selom prolaze krstonoše kroz njive, voćnjake i livade, u koloni s krstovima, ikonama i crkvenim barjacima na čelu. Taj dan se obično ništa ne radi u poljoprivredi, a meštani kao za krsnu slavu, u svojim domovima primaju u goste rođake prijatelje i komšije iz okolnih sela.
– Nekada je bio običaj, sve do Drugog svetskog rata, da svako selo slavi seosku slavu ili prislavu.To je dan u vreme proleća, od Vaskrsa do početka posta pred Petrovdan, kada se priroda budi i usevi počinju da bujaju – kaže Snežana Tomić,etnolog iz Muzeja na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu na Zlatiboru.
Tekst i foto: Željko Dulanović
