Vidovdan nosi sa sobom bogatu tradiciju i duboko ukorenjene običaje, a mnogi su povezani sa vidom i „gledanjem“ budućnosti. Prema verovanju, ono što se „vidi na Vidovdan“, pratiće čoveka cele godine.
Tako na Vidovdan devojke beru vidovu travu (vidovčica, vidovac…) i stavljaju je pod jastuk s malo soli i hleba, verujući da će im se njihov budući muž javiti u snu. I mnoštvo drugih rituala uključuje sakupljanje vidovčice, biljke koja se koristi za zaštitu od bolesti očiju.
Po narodnim verovanjima na Vidovdan ne treba raditi na polju, niti obavljati kućne poslove, „zabranjeno“ je pevati, igrati i glasno slaviti, a treba se kloniti svih većih fizičkih radova. Umesto toga, naglašava se tišina i poštovanje, stvarajući prostor za sećanje na heroje srpske istorije.
Narodni običaji se razlikuju od kraja do kraja, ali svi imaju jedinstvenu poruku – tišinu, uvid, poštovanje predaka i pogled u budućnost.
Ako je za Vidovdan oblačno, trebalo bi „prekrstiti“ oblake kako bi Sveti Vid poslao blagotvornu kišu za useve.
U srpskom narodu postoji izreka: „Kakvi smo za Vidovdan, takvi ćemo biti cele godine“. Zato je posebno važno da na ovaj veliki praznik ustanemo rano, umijemo se vodom u kojoj je stajala vidovčica, dan počnemo molitvom u dubokoj veri, postavimo jasne ciljeve, oprostimo drugima, posetimo bolesne rođake i prijatelje i „otvorimo oči“ za sve ono na šta smo „žmurili“ prethodne godine – da se suočimo sa sopstvenim slabostima i damo sve od sebe da ih pobedimo.
