U Osečini i okolnim krajevima, kao i u većem delu Srbije, šljive retko ko ima. Oni koji su imali nešto  roda, imali su možda dvadeset ili trideset procenata u odnosu na prethodne godine.

– Imamo šljive, ali je dosta podbacila, možda trideset posto od onoga što je inače. U voćnjaku od devet hektara imam oko šest hiljada stabala šljive, što je sa rodom, a nešto nije – kaže Ilić Milovan iz sela Goločelo koji je najveći deo roda osušio.

– Ono što je bilo dobro išlo je u sušaru, ono što nije bilo za sušaru išlo je u rakiju. Rakije je bilo tonu, a sušene će biti nekih  osam tona. Imamo svoju sušaru koja je kapaciteta desetak tona za 30 sati. Sušara je na drva, a može bilo koje drvo i bukva i bagrem – kaže nezadovoljan cenom šljive.

– Cena i nije neka s obzirom da šljive nema. Sve što se dešavalo je vrlo čudno, seljak je prepušten sam sebi i bukvalno nas teraju sa sela – zaključio je Ilić.

Tekst i foto: Zorica Dragojević