Verovatno nikad niste videli lošiju fotografiju koja ilustruje neki tekst. Nisam ni ja. Ali o tome ću vam usput.

Žubor Janjskih otoka je pesma za dušu. Slapovi koji spiraju stres, a miris i svežina otvaraju čula. Povratak prirodi koji se rečima ne može opisati. Treba samo ćutati i upijati.

Tako smo se osećali moj sin Marko i ja. Reči su bile suvišne. Poslušali smo YouTube savet i došli sredinom nedelje kada nema posetilaca sa talasom vreve, kojom pokušavaju nadglasati žamor reke koja se lomi među stenama. To im ne uspeva. Ostaju razoružani.

Iz te lepote krenusmo ka manastiru Glogovac udaljenom dvadesetak kilometara. Put je loš, izranjavan teretom teških kamiona koji prevoze trupce. Priroda ovde leči, brzo zaceljuje rane nanete sekirama i oprašta nama nezahvalnima. Treba joj ponekad zahvaliti i uputiti koju reč molitve.

Manastir Glogovac je ugnježden u kanjonu potoka Glogovac. Na par kilometara pre već se oseća toplina i blagodet, a na kraju puta zasija prelepa svetinja.

Manastir je posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju. Izgrađen je prvom polovinom četrnaestog veka u doba srpskih kraljeva Milutina i Dragutina, u podnožju starog grada Štrpa. Postradao je u više navrata. Turci su ga razrušili 1463. godine, a igumana Joanikija nabili na kolac. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su ga zapalile zajedno sa manastirskim kompleksom, a komunisti posle rata zabranili njegovu obnovu.

Dozvolom sultana obnova manastira je počela 1866. Omer-paša Latas, poturčeni Srbin Mihailo, se protivio gradnji, ali se morao povinovati sultanovoj odluci. Stoga je naredio da manastir ne sme biti širi od volovske kože i da se napravi u zaklonu tako da se ne čuju zvona. Naš domišljati narod se dosetio, te je volovsku kožu isekao na tanke trake (opute) i time dobio na obimu i prostornosti manastira. Zvono se i danas tiho čuje.

U novije vreme crkva je obnovljena 1965, a konak završen 2005.

Sam prilaz manastiru, masivna vrata i tišina koja pleni, nište damare i jeku pomisli. Dvorište je uređeno, tiho je i gostoljubivo. Kamena staza nas vodi do crkvenih dveri, gde nas dočekuje jedna od sestara i uz pozdrav nam otvara vrata. Mir i spokoj kakav nam može pružiti samo sveto mesto. Miris sveća i tamjana ištu molitvu. Nas dvojica, okruženi ikonama, jedan manji od drugoga pišemo imena dragih za pomen tokom bogosluženja.

Pitam sestru da mi da blagoslov za fotografisanje. Ona kaže da to može da uradi samo iguman, ali on se povukao u svoje prostorije posvećen molitvi.

-Slikajte malo spolja, a unutra samo za sebe, ne i za objave u medijima. Vi već znate kako to može proći bez blagoslova – kaže sestra.

Jednom prilikom u manastiru Tumane pitao sam oca za blagoslov da fotografišem. Odgovorio mi je – samo neka bude skromno. Tako sam uradio i tada i sada. Napravio sam skromnih 15 fotografija spolja i unutrašnjosti manastira. Upalili smo sveće, posetili suvenirnicu, porazgovarali sa sestrom o istorijatu manastira i zadovoljno otišli.

Na prilazu kolima mi nešto čudno prolete iznad glave i sleti na obližnji stub. To je bila osa koja je ulovila velikog, šarenog leptira. Nikad nešto takvo nisam video. Pomislih da li je ovo neki loš znak i odbacih odmah tu pomisao.

Po povratku kući i pregledom fotografija bio sam neprijatno iznenađen. Svih 15 fotografija manastira koje sam napravio bile su jako tamne, a sve ostale urađene pre i posle su bile odlične.

Ni pokušao nisam da tražim objašnjenje. Davno još sam savetovan od dobronamernika da moram dobiti blagoslov za fotografisanje svetinja. Ovaj put sam se opekao. Božija volja. Bio sam tako blizu Njega.