“Sveta Petko, Prepodobna mati naša čudotvorna, pomozi, moli Boga za nas. Udostojila si se gledanja lica Božja kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših. Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negde Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice. Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, i utvrdi ga u pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopštim roditeljima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko. Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka. Amin.“
Kad obuzmu tuga, bolest, nemir i ponestane snage, njoj se obraćaju žene sa nadom da će pomoći i zaštititi. Prepodobna Mati Paraskeva u monaškoj odori, držeći u ruci časni krst, veruje se, teši vernike i blaži muke. Slavi se 27. oktobra, i tog dana, ali i ostalih tokom godine, ukazuje joj se poštovanje i upućuje molitva.
Skoro da nema kuće verujućih u kojoj ne stoji pored ikone krsne slave i njena. Kad god se prođe kroz sobu, krajičkom oka se pogleda lik svetiteljke, koja je mnogo godina provela u pustinji, u postu, molitvi i usamljeničkom životu. Poštuje se kao zaštitnica žena svih vera i nacija, majki i porodilja. Svaka ikona sa njenim likom stigla je u nečiji dom s razlogom. Neki su objašnjivi, a za neke i ne treba objašnjenje.
Pre mnogo godina pisala sam priču o momku koji je spas od narkotika potražio u ikonopisanju. Susret se dogodio u njegovoj sobi, koja je pre više ličila na atelje. Bio je okružen slikarskim platnima, komadima drveta na kojima su likovi svetitelja, štafelajima i bojama. Potpuno smireno ispričao je njegov tegoban put i opisao ranu mladost u kojoj je zapao u ćorsokak života.
Brat ga je, jednog dana, kada je bio čistog uma, odveo da proba ikonopisanje. Uzeo je četkicu i posvedočio da je prvi put kada je ona dodirnula platno, osetio preko potrebno olakšanje u duši. Malo, po malo, savladao je tehniku, sve je više vremena provodio za štafelajem, nego tražeći utehu u drogama. Ne kaže da je sve teklo glatko, ali ga je upornost dovela do bistrog uma i mira u duši.
Ta priča je napisana, objavljena, a on se posle nekoliko nedelja javio i rekao mi da želi da mi se oduži malim poklonom. Ne zato što je samo napisana, već zato što je stigla do nekog kome je pomoć potrebna i ima svoju misiju.
Na kapiji mi je predao uvijenu belim, tankim papirom ikonicu na drvetu, ne širu i dužu od desetak centimetara. Ispod papira na parčetu drveta zasijao je lik Svete Petke. Bila je to ikona po njegovom izboru. Iako, ni reč nismo progovorili o Mati Paraskevi i o tome šta je na mojoj duši i koliko sam želela da je imam u kući, posle brojnih molitvi njoj upućenih. Znala sam samo da ne želim tek tako da je kupim na nekom vašaru ili prodavnici. Morala je da ima značenje, da nosi simboliku i priču koju ću uvek pamtiti.
Kako je prozreo da mi je potreban njen blag i odlučan pogled na zidu? Ne znam! Ali, objašnjenje možda nije ni potrebno. Od tada ona bdi u kući nad nama. Nema dana da ne skrenem pogled ka njoj i podsetim se da nas svetiteljka štiti. Prolazim sa verom i nadom u njenu pomoć i zaštitu, sa željom za ozdravljenjem, utehom i snagom da se prebrode teški trenuci.
Sveta Petka rođena je krajem desetog veka u gradu Epivatu u tadašnjoj Vizantiji. Rođena je u imućnoj i pobožnoj porodici. Imala je brata, Jevtimija, koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije je postao episkop Maditski. Kada su joj roditelju umrli, sav imetak podelila je sirotinji i zamonašila se u Carigradu, u crkvi Svete Sofije, gde je dobila svetovno ime Paraskeva. Zaputila se u Jordansku pustinju i mnogo godina je provela isposničkim načinom života radi Hrista.
Pred kraj života vratila se u svoj rodni grad i ubrzo umrla. U predanju o kraju njenog života navodi se da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Na njenom grobu, veruje se, događala su se čuda, ali su njene mošti prenošene mnogo puta. Po jednoj legendi ona je najpre sahranjena po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju, već izdvojeno od drugih. Po drugoj legendi, telo joj je bilo položeno pored jednog stolara i mornara. Sticajem okolnosti ta tela su morala da budu otkopana i tada je otkriveno njeno „netruležno telo“.
Pronela se vest da su njeni sunarodnici sanjali san o njenoj svetosti i mošti su tada prenete u crkvu. Putovanje njenih moštiju kroz istoriju nastavilo se kada je bugarski car Jovan Asen 1238. godine preneo telo svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kada su Turci osvojili Bugarsku, mošti su po naredbi Bajazita prenete u moldavski grad Jaši.
Mošti svetiteljke su jedno vreme bile i na prostoru Srbije. Kneginja Milica uspela je 1396. da je sahrani u crkvi Ružica, na Kalemegdanu, ali je sultan Sulejman Drugi preneo njene mošti 1521. godine u Carigrad.
Na kraju, carigradski patrijarh Partenije poklonio je 1641. godine mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu, koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde se i danas nalaze. Saborna crkva u Jašiju najveća je crkva u Rumuniji i jedno od glavnih mesta hodočašća pravoslavnih hrišćana na jugoistoku Evrope.
I danas se veliki broj ljudi njoj obraća za pomoć i spas u bolesti i nevoljama. Pored hramova koji su posvećeni Svetoj Petki često se nalaze izvori na kojima bolesni traže ozdravljenje sa molbom: „Sveta Petko, moli Boga za nas“!
Tekst: Biljana Nenković
