Novembarski dani oblače pijacu u narandžastu boju tek pristiglih bundeva sa njiva. I kako to biva, u ovim najboljim godinama, ovo malo pameti nas nekako uvek vraća tamo kad smo bili najluđi. Sećam se kada smo mi kao deca išli u bioskop, tada nije bilo đakonija poput čipsa, doritosa, gumenih bombona – osnovna zanimacija za zube su bile kokice, suncokret i naravno bele slane i pečene semenke. I nije to moglo da se kupi svuda, znalo se da su najbolje kod Muse. Čekaš u redu, i za onoliko novaca koliko su nam dali roditelji da pretekne od karte, kupi se i fišek zanimacija. Pored dva bioskopa u celom gradu, mogao si da biraš u koji ćeš. Ono što je bilo sigurno je da uvek uz sebe imaš fišek ili bar kesicu semenki od bundeve. Još ako te roditelji puste subotom na matine, skupi se nas onoliko iz kraja, e to je avantura!
U našoj kući bundeva je bila čest gost, za neke rado viđen, a za mene baš i ne. Mi smo bili od onih srećnika koji imaju rođake na selu. I to ne makar kakve, već ujaka i ujnu koji uzgajaju bundeve! I tako nekako uvek u to jesenje doba zajedno sa njima stigne i čitav tovar bundeva. Kod nas je umesto pijace terasa bila obučena u narandžasto. I dok su se roditelji radovali narandžastim loptama, nas dve to baš i nismo prihvatale sa oduševljenjem. Znate onu priču, male ruke, lako pohvataju semenke i eto opet posla i problema za nas dve. Tata, kao najjači ima zadatak da je preseče i nadalje uzima ulogu glavnog savetnika. Nas dve i ta dva para malih ruku, hvataju semenke i čiste od mesa. E divnog li posla! I ne bude tu kraj. Tada glavni savetnik preuzima svoju ulogu dirigenta malom orkestru. Operi, rasporedi, osoli, uključi rernu i peci taman toliko da pobele, okreneš i nemoj da ti zagore! A zagore u sekundi, retko kad nisu. Pa ko je još uspeo da ubedi decu da treba da gledaju u rernu sve vreme. Kad nam uspe, tata savetnik je ponosan i svim ostalim članovima familije se hvali kako je sam ispekao semenke, a kad posao zataji, zataji i on.
Za to vreme mama, kao najsposobnija i najbolja kuvarica svih vremena u našoj porodici, nastavlja da sređuje već izmučenu bundevu. Uzme najveće rende i krene u akciju. Trlja onu bundevu i sve vreme objašnjava kako je bundeva i bundevara najzdravija i najukusnija poslastica. Ređa kore, bundevu, cela kuća miriši na cimet, vanil šećer i naravno bundevu. Posle sve te priče, i bundevare, semenke su mi se činile mnogo privlačnije.
I bar da je stala na desertu, a ne. Potaž od bundeve, začinjen pavlakom nekako se uvek uvuče u subotnji ručak. Ne mogu da nađem reči kojima bih opisala koliko mi to nismo volele. Moja sestra je još i sarađivala, i kao da bundeve nije bilo dosta, ona je baš volela sveže ispečene kriške bundeve prelivene šećernim sirupom. Katastrofa! Kako sam ja bila tatina ćerka nekako sam se ipak držala mog zaštitnika od mamine ubedljivosti da se sve iz tanjira mora pojesti – kao da baš sve u njega i mora ući, i sigurna sam da su one semenke sa početka priče najbolji deo narandžaste ludaje.
