Zimi na selu nismo imali neke poslastice. Strina bi nam, u najboljem slučaju, napravila „tortu“ – patišpanj od desetak jaja, mekan, pufnast, ukusan, a debeo bar pet santima. Kada nije stizala snalazile smo se odlazeći u našu prodavnicu slatkiša – podrum u kom su se u drvenim gajbama nalazile za zimu ostavljene jabuke kožare i neke nama nepoznate kruške koju sam pamtila samo po tome što su krave vezivali za njeno stablo. A kruška na izgled kao đule od onog starog kantara – okaroša, krupna toliko da nije mogla stati u male ruke. Do kila je dostizala kako koja. Al’ lepa samo na izgled, ukus joj i nije bio neki, nekako kao sitan šljunak u ustima, zrnasta, tvrdog ljubičasnot mesa, bez neke sočnosti. Koža joj je bila debela i gruba, boje kao da je prekrila neka rđa, braonkasta. Kada bi zubi zapeli i jedva se nekako iskobeljale iz zagrižaja, usledilo bi razočaranje.
Zagrižene i vraćene u gajbu, pronašla bi ih sestra od strica, koja je redovno proveravala šta mi to po podrumu radimo (mada je otprilike znala, jer smo stalno ponavljale iste greške). Donela bi potvrdu sitnih zločina u kuću, stavila u rernu zabubnjalog smederevca i u roku od dvadesetak minuta po kujni bi se proširio najlepši miris zime. Neukusna kantarka, tako se kruška zove, ogrnuta karamelom od šećera koji se iz nje na dno rerne topio, postajala bi najukusniji slatkiš seoskog detinjstva.
Tekst: Z.D.
