Uzdignuta nad Dunavom kao nemi stražar, Golubačka tvrđava vekovima čuva burnu i slojevitu istoriju – od bitki vođenih pod njenim bedemima do legendi rođenih u hladu kamenih kula. Sa vrha strme stene, ona je više od spomenika: to je hronika u kamenu, svedok vremena u kome su se smenjivali vladari, vitezovi i osvajači, ostavljajući trag u njenim zidinama, ali i u pričama koje i danas odzvanjaju kroz njene kule.

Za posetu ovom kulturno-istorijskom zdanju potrebno je strpljenje, pogotovo ako se za obilazak odlučite u vreme praznika, ili vikendom kada, očekivano, i mnogi drugi žele da svrate do Golupca, vide mesto gde Dunav postaje more, posete Nacionalni park „Đerdap“ i svrate do tvrđave. Dakle, nije kao u vreme istorijskih opsada, ali nije ni brzo i lako ući unutar ovog kompleksa, pogotovo ako se sunce fokusira na vas i meri koliku temperaturu možete da izdržite.

Vekovima zapušteno, a sada traženo

Red za karte jeste prvi utisak, ali i ohrabrujući. Jer nešto što je vekovima bilo zatvoreno, rušeno, zapušteno sada je traženo. Posle višegodišnje rekonstrukcije, Golubačka tvrđava je 2019. ponovo otvorena za javnost. Uloženo je više od 8,5 miliona evra, većinom iz fondova EU i Vlade Srbije. Danas nam je poznat njen finalni izgled, ali ne i tačan datum nastanka, jer pisanih tragova skoro da i nema.

Na osnovu raspoloživih podataka pretpostavlja se da je Golubačka tvrđava podignuta u 14. veku, najverovatnije od strane Srba, u doba kralja Dragutina ili kralja Milutina. Ubrzo postaje predmet spora – prvo između Srbije i Ugarske, a potom i Osmanskog carstva. Još 1335. godine tu je bio ugarski garnizon. Od 1391. do 1867. Golubac se nalazio pod vlašću Turaka, s prekidima.

U njenoj senci vodile su se i neke od najznačajnijih bitaka srednjovekovne Evrope. Godine 1428. ovde je vođena čuvena Opsada Golupca, u kojoj je učestvovao lično ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Tvrđava je u tom trenutku već bila pod kontrolom Osmanlija, koji su je preuzeli nekoliko godina ranije. U pokušaju da je povrati, Žigmund je poveo pohod koji se završio katastrofalno. Naime, tokom povlačenja, turske snage su ih iznenada napale. Poginuo je jedan od najpoznatijih vitezova tog doba, legendarni poljski ratnik Zaviša Crni (Zawisza Czarny), a sam Žigmund je jedva izvukao živu glavu. Turci su zadržali tvrđavu, koja će ostati pod njihovom vlašću više od četiri veka.

Mnogo istorije u oku

Unutar zidina Golubačke tvrđave nalazi se i spomen-ploča čuvenom poljskom heroju.

Kralj Žigmund osnovao je 1408. godine viteški Red Zmaja čiji prvi odličnik je bio despot Stefan Lazarević koji je ovde boravio. Tvrđava je menjala gospodare onako kako su se menjale granice carstava, pa su se smenjivali srpski velikaši, ugarski kraljevi, te osmanlijske paše, ali i mnogi bezimeni vojnici, trgovci, zatvorenici, i putnici koji su Dunavom hteli da prođu – a morali su prvo da plate carinu u Golupcu.

Odmah po ulasku u kompleks, posetioca dočekuje ne samo pogled na moćne bedeme već i uredno postavljene info table – kao da je neko pažljivo poređao poglavlja jedne knjige koju „čitaju“ i noge i oči. Istorija Golupca ne skriva svoje stranice: tu su i datirani zidovi, i imena vitezova, i mape starih bitaka. Tako da, ako nemate vodiča, samo čitajte sa info tabli šta piše i uronićete u istoriju ovog zdanja.

Kroz ove kamene zidove protkano je toliko istorije da je teško to sve spakovati u jedan novinski članak.

Obilazak počinje od donjeg grada, gde se nekad živelo, trgovalo, gde su bile vodene kapije. Danas su tu staze, info-punkt, prodavnica suvenira, i moderan centar za posetioce. Takođe, možete se upoznati sa viteškim pticama – sokolom i sovom, ali i okušati u gađanju lukom i strelom. Ali kako se penjete u više nivoe, sve je manje turističke gravure, a sve više istorije koja oduzima dah. U odsustvu bitaka i Dunav i njegova veličanstvenost ostavlja bez teksta, a na svakoj kuli, uzvišenju možete ući u cipele srednjovekovnih vitezova i sagledati svu silu ove građevine.

Ruta po meri čoveka

Tvrđava nudi četiri turističke rute različite težine (zelenu, plavu, crvenu i crnu), uređene staze i mostove, simulacije starih bitaka, izložbe srednjovekovnog oružja i makete života u tom dobu. Unutar tvrđave je i digitalna prezentacija istorije, kao i interaktivni sadržaji za decu.

Zelena ruta je najlakša, a za sve ostale treba vodič, jer vas očekuje penjanje po skliskom kamenu. Jer nisu sve kule lako osvojive i u mirnodopsko vreme pa je putovanje do njih ravno alpinističkom poduhvatu.

Kompleks obuhvata devet kula, različite starosti i namena, povezanih sistemom bedema koji se uzdižu do same stene iznad Dunava. Sa vrha jedne od njih puca pogled na Đerdapsku klisuru, što nije samo turistička atrakcija već i strateška pozicija.

U zavisnosti od jedne od četiri rute koju ste izabrali imate priliku da vidite jedan segment Golubačke tvrđave, jer osam vekova nije lako spakovati ni u cipele koje gaze po tim kamenima stazama i stepenicama, a nije lako ni pohraniti u glavu sve te informacije.

Ali, jedan od najupečatljivijih delova obnovljene tvrđave su replike srednjovekovnog naoružanja. Unutar Kule 9, kroz uske, kamene prolaze, smeštene su replike dva topa: „Bombarde“ i „Spingarde“. Obe sprave datiraju iz XV veka i pravljene su prema autentičnim arheološkim modelima iz Srbije.

„Bombarda“, sa svojim kratkim ali masivnim cevima, predstavlja raniji tip topa, namenjen rušenju zidova. Ovaj top je više služio za psihološki efekat nego za preciznost. Njegova eksplozija je bila najava rata, a ne hirurška intervencija.

Nasuprot njoj, „Spingarda“ je produžena, tanja, više nalik preciznim puškama kasnijeg doba. Bila je namenjena za gađanje žive sile i manjih ciljeva. Dok „Bombarda“ donosi strah, „Spingarda“ donosi preciznost. Dva različita pristupa ratovanju, jednako zastrašujuća za neprijatelja.

Obe replike su postavljene tako da gledaju na Dunav – na put kojim su dolazili trgovci, misionari, ali i osvajači. Topovske cevi više ne prete, ali se čini da još pamte. I podsećaju.

U povratku nazad, prepuni utisaka, ostavljamo iza sebe jednu bogatu istorijsku čitanku. Jer iako pruža odličnu scenografiju za fotografisanje, Golubac nije samo fotogenični bedem. To je hronika između dva sveta. Koja se prepliću i danas.

Istorijske ličnosti koje su pohodile Golubački grad

Golubačka tvrđava, vekovima je bila utočište i poprište za neke od najznačajnijih ličnosti svog doba. Njeni najpoznatiji „stanovnici“ bili su:

• Despot Stefan Lazarević, srpski vladar i vitez Reda Zmaja, koji je tvrđavu obnovio i proširio u vreme dok je pripadala srpskoj Despotovini;
• Žigmund Luksemburški, kralj Ugarske i car Svetog rimskog carstva, koji je 1428. godine lično predvodio pohod na
• tvrđavu, ali bez uspeha;
• Zaviša Crni, hrabri poljski vitez koji je 1428. poginuo u bici kod Golupca, braneći povlačenje ugarske vojske kralja Žigmunda;
• Kodža Mahmud-paša, veliki vezir Osmanskog carstva rođen u Srbiji, koji je 1458. godine ušao u Golubac i uspostavio tursku upravu. Iza njega je ostao Mahmud-pašin hamam čiji se ostaci nalaze na platou nedaleko od Golubačke tvrđave;
• Zmaj Ognjeni Vuk, odnosno vojvoda Vuk Grgurević, unuk despota Đurđa Brankovića, boravio je u Golupcu tokom 15. veka. Bio je poznat po svojim gerilskim upadima na osmansku teritoriju, a legenda kaže da je sa ovih zidina planirao i svoje najuspešnije pohode. Narod ga je zbog neustrašivosti i brzine prozvao “Zmajem Ognjenim”.

Otkud naziv Golubac?

Prema jednoj verziji, ime potiče od latinske reči columbarium, što je u rimsko doba označavalo stražarsku kulu ili osmatračnicu, metaforično mesto sa kog „golub leti“. Ipak, i dalje živi legenda da je tvrđava dobila ime po devojci Golubi, koja je odbila turskog zapovednika i bila zatočena u jednoj od kula, gde je stradala.

Tekst i fotografije: Aleksej Buila