GOCA JAGODICA

Gordana Glišić iz sela Šume kod Topole peva dok radi u polju, bere jagode, šljive ili paradajz. Kad pravi zimnicu, mesi hleb i peče ga u furuni ili hrani piliće, osmisli po koji stih u čast sela i zemlje, koju obrađuje ceo život. Tako je jednog jesenjeg dana, kada je kiša konačno počela da pada u šumadijskim voćnjacima, naizust odala počast tom daru prirode:

Kiša pada i natapa rodna polja,

A, nama seljacima je još veća volja,

Da se sa zemljom još dugo, dugo družimo

I do nas sve što je, da joj pružimo!

Jagode od dečije ljubavi do porodičnog biznisa

Ona voli selo i poštuje zemlju od koje i na kojoj oduvek živi. Poznatija je kao Goca Jagodica, jer najviše uživa da gaji ovo voće koje je još u detinjstvu brala. Susret sa njom znači da vam neće dozvoliti nijednu negativnu misao, da će svaku nepriliku pretvoriti u priliku, zapevati podjednako i kad je najlepše i kad je najteže.

Moj susret sa prirodom i selom je počeo u ranom detinjstvu, jer sam rođena i odrasla u Kolubarskom Leskovcu kod Stepojevca, u seljačkoj porodici i na imanju mog dede, uglednog domaćina. Sve grane poljoprivrede su bile zastupljene i tu je nastao moj temelj. Onda sam se udala u srce Šumadije, za mog gospodina Milovana. I počeli smo da se kućimo i stvaramo porodicu. Imali smo u početku samo šljive i vinograd, a onda smo krenuli u avanturu sa jagodama, u pčelarstvo i povrtarstvo. Radimo, jer volimo zemlju, biljke, životinje. Volimo ovaj seljački način života, iako je ponekad težak – kaže Gordana Glišić.

Dolaskom u Šumadiju i čuveni voćarski kraj nije prestala njena ljubav prema ostalim seoskim poslovima. Kaže da su tada domaćini ovde imali po jednu ili dve krave i uglavnom gajili šljive i vinovu lozu.

Vremenom se to promenilo, a trendovi moraju da se prate. Tako smo ostali bez krava, a počeli da gajimo jagode, paradajz i pčele. Milovan i ja smo se uvek dogovarali šta ćemo i kako ćemo, ali za jagode, priznajem, više sam ja agitovala. Ostalo mi je to iz detinjstva. Kao dete sam volela to voće. Ujutru sa dedom kad krenemo da vodimo stoku u pašnjake, svratimo na šljivu ranušu, a imali smo i nekoliko redaka jagoda. Bila je neka bela šerpica sa crvenim tufnama u koju sam ih brala i jela. Valjda me zbog toga sada i zovu Goca Jagodica, što je i zaštitini znak našeg gazdinstva. Ali nije to samo zbog te šerpice, već zbog toga što danas imamo oko pola hektara jagoda pod plastenicima. Naše rađaju skoro cele godine. Sve počinje u februaru, pa prolećna berba, a potom šišanje biljaka i nova tura sve do novembra, pa i do nove godine. Ali, nije ovo samo idilična priča, ovo voće traži mnogo ručnog rada i svakodnevni odlazak u zasad – kaže Gordana Glišić.

Ukus pravog, domaćeg paradajza

Život na selu za nju ima smisao i nije samo puki, mukotrpni rad od koga svi beže glavom bez obzira i predstavljaju ga u negativnom kontekstu.

Svi ga predstavljaju kao neko teško mučenje. Ali, svaki čovek, ma gde bio i šta god radio, kad ustane ujutru mora da ima radost u sebi. Ustao je živ i zdrav! Moći će kad se završi dan da se presabere i kaže, ja sam dosta uradio. Mora da voli to što radi, bez obzira kakva vremena dolaze, kakve oluje i neprilike nadiru. Sve su to iskušenja, kroz koja moramo da prođemo i na taj način ojačamo – kaže Goca.

Osim radosti kad u rukama oseti zemlju njena misija je i da proizvodi zdravu hranu.

Hipokrat je davno rekao, neka ti hrana bude lek, a lek hrana. Mi smo hrana koju jedemo. Ono što jedemo mi, jedu i naše mušterije. Najveće mi je zadovoljstvo kada mi stigne video poruka od neke mame, kako njena beba u slast jede naše jagode ili paradajz, bez bojazni da su plodovi prskani i štetni. Mnogo je hrane u opticaju za koju ne znamo šta sve od hemikalija sadrži. Naše voće i povrće je gajeno bez toga, kod nas je motika još uvek glavni alat. Tako nasmejani i pozitivni ljudi mi daju motiv da radim još više i bolje i sve što radim dobije neki smisao – dodaje Goca Jagodica.

A osim jagoda, Glišići gaje i neprskani paradajz. Kažu njene mušterije, a najviše ih je u Beogradu, da su posle mnogo godina osetili ukus pravog, domaćeg paradajza. Za isporuku je zadužen njen suprug Milovan, a ona više voli da ostane na imanju i brine o biljkama. Ali, s druge strane, aktivna je na društvenim mrežama i shvata njihov značaj u plasmanu proizvoda.

Bašta, ručak, zimnica i poneki stih

Danas je drugačije. Nemamo vremena za pijačnu prodaju. Deca su odrasla i otišla, a nas dvoje ne bismo stigli sve da uradimo, ako bi jedno od nas ceo dan provelo za tezgom. Ranije je bilo da je jedan član domaćinstva, a bilo ih je daleko više na imanju nego danas, stalno na pijaci. Prodaja sada ide sasvim drugim tokom i ako se ne prilagodite, onda ste džaba radili. Volim da snimam kad pada kiša ili sneg, dok beremo jagode, pa zapevamo neku staru pesmu. Ljudima se to uglavnom sviđa, ali, da budemo načisto, ima i negativnih komentara. Na sve se živ čovek navikne – priča nam Goca.

Njen radni dan počinje u zoru i traje do kasno u noć. Za to vreme brine o zasadima, kuva ručak, a kad padne veče sprema zimnicu koju će u zimskim danima prodavati. Sprema mleveni paradajz, pasterizovani sok od jagoda, kuva ajvar, mesi hleb, pite, kolače i štrudle. U kasne sate susretne se sa raspevanim svicima i dok ne padne u san zapiše po neki stih.

Preko dana u njivi, a uveče u kuhinji. Širim ljubav i ništa mi nije teško. A kad se dan skocka, napišem pesmu. Nekako volim ovaj život na selu i zemlju po kojoj hodam, radim i od koje živimo. Na njoj smo othranili i školovali decu. Zahvalna sam joj na svemu što mi je pružila. Probajte u svemu da nađete nešto lepo. Osetite miris zemlje po kojoj hodate, pogotovu kad se pomeša sa rosom. I slana i mraz lepo mirišu – razdragana je Goca.

Jer, od pesme nema boljeg leka

Nije uvek lako, kaže ona. Ni u životu ljudi, ni biljaka. Ipak, radije govori o tome kako se jagode muče kad je velika vrućina.

Ona mukica napravi plod, ali kad je suša on se skvrči, ne može da mrdne. Za gajenje jagoda najbitnija je voda i bez nje ne mogu da opstanu. Mi imamo arterski bunar, pa nam navodnjavanje nije problem. Prošlog leta morali smo da zalivamo i vinograd, koliko je bila velika suša – dodaje naša sagovornica.

Ona, osim rada kod kuće, redovno učestvuje na radionicama, sajmovima i manifestacijama koje su posvećene domaćim proizvodima. Želi da upozna i druge snažne i jake žene, koje su se izborile za svoje mesto pod suncem i da ohrabri one kojima malo nedostaje da stanu na svoje noge.

Ljubav me vodi kroz život. Najvažnije je sačuvati zdravlje i razum. Preporučujem pesmu, smeh i zagrljaj kao lek za dušu. Bolje to nego piti lekove. U svemu što radite pronađite radost. A što se pesama tiče, stihovi su moji biseri u noći, život ide i sve će proći – kaže za „Dobro jutro“.

Za kraj i vrcavo preporučuje još jedan lek:

-Motika leči depresiju, nesanicu i umor. Ona je lek, a ne alatka i to bolji od onih iz apoteka. Čuvajte sebe!

Pričaću

Život ide, puteve broji,

moje telo starosti se ne boji.

Kada mi srebro oboji kose,

pričaću kuda su prošle noge bose.

Sva zelena polja,

moja ogromna ljubav i volja,

bili su vođa i radost,

pričaću gde mi je prošla mladost.

Kada se izbora lice

i prsti iskrive od rada,

pričaću tiho i polako,

kako sam radila kad sam bila mlada.

Pričaću priče kao naši stari,

da se prenese sa kolena na koleno

i ne zaboravi.

Na zemlji sam radila,

negovala, sadila,

ubirala plodove svoga rada,

sve dok sam dušom i telom,

srcem bila mlada.

Pričaću nekome ko je meni sličan,

u ovom poslu spretan i vičan,

ko će čuvati grumen zemlje

što ga hrani,

da put započet produži i nastavi.

Tekst i foto: Biljana Nenković