Zimski meseci uvek bude asocijaciju na praznike, raspust, sneg, grudvanje i odmor… i naravno jelku. Nama dvema se uvek činilo da roditelji čekaju poslednji trenutak da unesu jelku u kuću. I nekako je uvek ona kratko bila kod nas. Tada nismo imali svoju vikendicu, pa smo posle praznika jelku poklanjali tetki i teči, jer naravno morala je biti jelka sa busenom, da potraje. Još da dodam da tetka i teča imaju čitav red naših manjih i većih jelki u svom dvorištu.
U vreme kad smo mi bile male nije mogla da se kupi jelka na svakom ćošku. Moralo se otići do rasadnika da bi obezbedili svoju jelku. I bar po priči mame i tate dobijali su ih desetak dana pre dočeka, nikako ranije. I kada najposle odemo po dugo očekivanu jelku onda tek krene ubeđivanje. Nas dve hoćemo najveću, oni najmanju. Mama protestvuje biće iglica po celoj kući, tata bi bio na našoj strani ali iskustvo ga je naučilo da pažljivo bira. I nekako nađemo se svi na istoj strani – maminoj. Ima roditeljka potrebno iskustvo i dovoljno ubedljive argumente, a i novčanik je uvek bio kod nje, pa je to bilo sasvim dovoljno razloga za pravi izbor. I jelka je kupljena. Mama ide napred, tata kao glava porodice nosi jelku, kolika je nije mu trebala pomoć, a mi iza skakućemo i uglas pričamo i pitamo kad kitimo, sa kojim ukrasima, jel može da se promeni boja ukrasa… A jelka je tolika da je stala konforno u gepek naše 128-osmice.
Do kuće nas dve nazad u kolima i dalje uglas pričamo, roditelji i ne odgovaraju, valjda ne znaju koju da slušaju, a vade se da bruji motor i da nas ne čuju, kao i obično kada im to nije u interesu. Po istom redosledu jelka i stiže u stan. Jedino što je bilo divno je da je roditeljka mislila da je najbolje mesto za jelku naša – dečija soba. Bar oko nečega da se složimo. I naravno čekanja nema. Tata se penje na merdevine. Iz najvišeg dela plakara vadi čuvenu pletenu korpu koja je tokom godina čuvala ukrase. Tada smo imali ukrase od stakla. Kupavali su se po jedan ili dva godišnje, bili su baš skupi. Mi smo još imali sreće da je tetka putovala često u inostranstvo i donosila nam ukrase od čokolade. Mama je i njih volela da sačuva za sledeću godinu, ali nekako su oni nestajali baš pre nego što se ukrasi sklanjaju.
Sećam se da smo sa mamom imali akciju pravljenja lanaca od kolaž papira. Kako smo to volele! Nas tri sedimo na podu sobe i ređamo boje, jedna s drugom nikako, mami sve lepo, a mi uživamo. Sve se takmičimo čiji je lanac šareniji. A tata zasluženo, sedi na kauču i uživa u kafici tek skuvanoj za njega. On je svoje uradio – vozio, doneo, namestio i dalje je pustio ženski deo ekipe da se igra.
U našoj kući nije bilo tematskog izbora boje i dezena. Svako je imao pravo da napravi svoj ukras i da ga zakači na jelku. Jedino gde nije bilo pogovora je kad mama otvori čuvenu pletenu korpu i počne da vadi jedan po jedan stakleni ukras i kači na jelku. E tu se već niko nije smeo mešati, jer jedino je ona znala tačno mesto na koje koji ukras ide. I iz jedino njoj poznatog razloga je volela nekakve svećice, ali prave, svaka nameštena na štipaljku da može da se zakači na jelku. Taman posla da poželiš da je upališ, ni da pomisliš. I kad smo nas tri pokačile sve što smo dovatile, tada tata ima završni i najvažniji posao. Namesti vrh jelke, uz oduševljenje nas tri, i uključi lampice u struju. E taj trenutak je bio jedini momenat u kojem smo čak i nas dve zaćutale. Otvorenih usta i raširenih očiju, gledale smo u to remek delo. Ostalo je još da je podigne na pisaći sto, raspust je, pa neće trebati, a zgodno je mesto da se pokupe iglice koje otpadnu, tako je bar mama tvrdila. I sad još samo da dođe Deda Mraz. Svaki put smo virkale i razmišljale da li će videti ovu našu jelku. Jeste da šljašti, ali nije baš mnogo napredovala u visinu. Danas u vreme veštačkih jelki i onih bez busena i sa busenom, jasno je šta treba birati. Mi dilemu nemamo. Jedino što nekako uspemo da odaberemo dve, tri boje, i neke svoje ručno rađene ukrase koje čuvamo godinama. Sada nam jelka stoji u dnevnoj sobi, na centralnom mestu jer čini se da je tu Deda Mrazu mnogo zgodnije da je vidi, da ne zaluta. I da pomenem pletena korpa još uvek stoji na najvišem mestu u plakaru kao čuvar i podsetnik nekog prošlog i lepog vremena, ali kako mama više ne kiti jelku sa nama niko ne zna gde koji ukras treba zakačiti. Logično, zar ne?
