U Osečini, poznatoj najviše po Danima šljive, nalazi se jedina registrovana vunovlačara u Srbiji. Vlasnik je Mirko Gavrilović, koji je mašinu iz tridesetih godina dvadesetog veka, nasledio od kuma i stavio u garažu u kojoj i danas radi. Vunovlačara je, inače, mašina koja raščešljava vunu, koju je prethodno majstor uložio među valjke. Mašinskom obradom može se urediti 10-12 kilograma vune na sat. Mašina za ređenje vune ima težinu od 1000 kilograma i radnu površinu od jednog metra, a pokreće je električna energija. Pre električnog pogona pokretana je takozvanim „hladnim motorom“. Njen rad se ostvaruje preko četiri para prenosnih i radnih valjaka uz pomoć „neprekidne trake“ sa obe bočne strane mašine, na koje se stavlja žica zbog sigurnosti onoga ko radi. Pored valjaka tu su i češalj i sikiraca, veliki i mali tamur. Na zadnjoj strani mašine je rešetka od drveta i na nju se stavlja vuna, koju prihvataju valjci i dalje prenose na grebene. Raščešljana vuna izlazi sa zadnje strane između velikog i malog tamura, a majstor je dočekuje na drvenu oklagiju i namotava.
– Vunu možete doneti bilo kad, ali mašinu palimo samo četvrtkom. Nema puno posla, sve su u okolini stari ljudi, koji slabo operu vunu, pa onda ima dosta prašine i nekad mora dva puta da prođe kroz vunovlačaru. Najbolja je vuna od sjeničke ovce i to leđni deo, pa onda stomačni i najgori je oko nogu. Uglavnom je koriste da pletu čarape, kape, poneki džemper, tako vežbaju prste i brže im prođe zimski dan – rekao je vunovlačar za Dobro jutro.
Tekst: R.D.J.
