Nekako u ovim blagim januarskim danima gde jedan praznik sustiže drugi, a ne zna se koji mi je kao detetu bio miliji, sećanje mi se zaustavi na našoj slavi Svetom Jovanu. Od Nove godine, pa do omiljenog Badnjeg dana i Božića kod ujaka i ujne u Sremu, zatim slava kod porodičnih prijatelja, pa Pravoslavna Nova godina i eto nas sada, kod moje devojačke slave Svetog Jovana. Danas je obeležavamo u užem krugu, poštujući redosled koji je još moja majka utvrdila pre skoro pola veka, koliko pamtim.
Za slavu ništa nije bilo teško
A taj redosled je bio zahtevan. Moja majka, tatina mama, je bila vrsna domaćica. Rano ostala bez supruga, sama je svojim radom i trudom uspela da odgaja decu i izvede ih na pravi put. I sećam se kako je tata pričao da je morao da secka orahe do beskraja, da tuče ona belanca dok ne pobele i ona i on. Al’ za slavu ništa nije bilo teško, podrazumevalo se. Doduše po majkinoj priči trebalo ih je navijati (mog tatu i tetku) jer su baš u to vreme imali važna posla. Pričao je moj tata da se slava kod njih slavila dva dana. Ne po restoranima i sa dostavom kao danas, već sa puno volje i truda. I znao se red. Ko kad dolazi i kad i koliko treba da ostane. Nije se pravila svetkovina već se slavila naša slava i svetac zaštinik doma i porodice. Slavski kolač je mesila ručno, a sitnih kolača uvek toliko da ih ne možeš prebrojati, kafa i piće za svakog gosta uz osmeh dobrodošlice. Deca sređena i svečano obučena za tu priliku, upozorena da takvi ostanu bar dok gosti ne dođu. Sve te priče me toliko živo podsećaju i stvaram slike kao stare crno bele fotografije, i vidim moju majku koja vešto rukama mesi testo za slavski kolač. Kao da ništa lakše ne postoji. Koliko sam je samo puta kao mala gledala dok mesi testo za flekice sa kupusom, sve ručno, tanka jufka i okrugla kao da je mašina radila. A ja, sedim naspram nje i divim se čekajući priliku, dok ona kao ne gleda, da krišom ubodem prst i proverim kakvo je testo.
Dokle god je moja majka bila sa nama, ona je držala slavu i mi smo išli kod nje na taj dan. Nakon što nas je napustila, moj otac je preuzeo slavu i tako smo i mi u našoj kući počeli da slavimo. Mama je preuzela ulogu domaćice, dobro joj je to stajalo, a i išlo joj je. Od slavskog kolača, do čorbe, junećih šnicli, gomile raznih salata, ruske, mimoze, sa kupusom, bez kupusa… Bilo je teško smisliti meni posle toliko praznika koji su protekli i tokom kojih smo se svi zasitili i sarmi i paprika, pečenja i podvarka. Jedino u čemu nije uživala je da pravi kolače i to one što u zalogaj stanu. Moja roditeljka je od onih praktičnih poslastičarki – uzmeš kolač, jedan veći, najedeš se i dosta. Al’ za slavu tako ne ide. Domaćinska kuća mora da se pokaže mnoštvom sitnih kolača, od kvalitetnih sastojaka, domaćih. I pogađate kako je rešila taj problem, naravno angažovala je svoj podmladak. Moja sestra je uvek više naginjala da zabode ruke u testo, kao i majka, i zato je ona bila zadužena za pogačice, štanglice, perece i slično. A ja, ja sam uvek volela, a volim i danas da pravim sitne kolače i to što sitnije i što različitije. Ni tata nije olakšavao posao mami, često je znao da mašta i seća se kako je njegova mama pravila kuglice od jabuka, pišinger, krem pusle, išlere… A to je za nas bio baš veliki izazov. Imali smo majkin kolačar ali u njemu nisu bile sve tajne, nismo veći deo ni razumeli. Kao da sam tada znala šta znači ispeći na pari, al’ tata je voleo baš taj kolač, za mamu to nije bio izazov, pa ko voli nek izvoli.
Kad kuglice teraju po svome
Sećam se tih kuglica od jabuka, to je u stvari ratluk od jabuka, domaći. Po receptu ništa posebno, izribaš jabuke, dodaš šećer i kuvaš. I to kuvaš do besvesti. Ne smeš da se pomeriš, mešaš ti njih mešaju one tebe, tako do tačno određene gustine. Kad je smotaš u lopticu ona mora da bude nekako svoja i drčna, a mekana u sredini kao duša. Vraćali smo ih na ringlu tata i ja, jedno sedam puta dok nismo potrefili. Al’ kuglice su ispale baš po njegovom sećanju, baš takve kako ih pamti. I tako svaka sledeća vrsta. Ja pravim, on daje smernice i strpljivo proba svaku fazu. Videlo se koliko uživa u svojoj ulozi. Uživala sam i ja.
A slavsko žito, to je posebna priča. To je bilo nešto najvažnije i to su samo roditeljka i roditelj znali da naprave kako treba i dolikuje. Nas dve smo obigravale oko stola čekajući konačnu verziju da kao vrsni kritičari damo krajnju ocenu.
U našoj kući pripreme za slavu su trajale bar nedelju dana. I sve je to bilo normalno i uobičajeno. Jedva smo čekali taj dan da se okupe svi nama dragi ljudi, i da uživamo, i proslavimo ovaj blagi dan. A nas tri, mama kao glavna domaćica i nas dve samo gledamo i širimo oči očekujući utiske na naše gurmanluke. I da, moram da pohvalim muškog roditelja, ponosan kao paun, slušajući hvale na gozbu, uvek je govorio kako smo to nas tri sve same uradile. Podrazumevalo se da, kako koji gost krene kući, čeka ga činijica slavskog žita i kutija sitnih kolača za poneti, da se oslade i narednih dana. A danas, kada zatvorim oči, vidim te slike utisnute duboko u mom sećanju za sva vremena. Vidim sve one drage ljude, divnu atmosferu, muziku i pesmu, druženje i smeh. I obavezno, pri odlasku želju svih, da se u zdravlju i veselju vidimo i dogodine.
