Čim popusti jutarnji mraz Zlatan Trajković iz sela Donja Trnica, u Opštini Trgovište, odmah istera stado od tridesetak koza na pašu. Sanja veliko stado koza, međutim, kada izračuna koliko će jarića moći da izdvoji za prodaju, i na koliko mleka će moći da računa za pravljenje sira, odmah se sneveseli pri pomisli da time neće moći ni približno da pokrije potrebe svojih devetoro dece. Često zažali što ne može sam u objektu koji poseduje da opremi prostoriju za pravljenje kozjeg sira i kačkavalja.
-Tada bi automatski povećao broj koza na stotinak i osigurao mojoj jedanaestočlanoj porodici egzistenciju – priča Zlatan ističući da bi to mogao da uradi jer u okolini ima bogatu pašu, ali da su mu za proizvodnju od opreme preko potrebni sto, presa, kotao za kuvanje mleka, lira za sečenje, kao i muzilica za koze.
Zanat je usavršio u jednoj firmi u Čačku. Kada se vratio kući nastavio je da se bavi izradom sira, jer su počele da stižu porudžbine od ljudi koji su iz ovih krajeva odavno otišli na rad u inostranstvo. Porudžbine, kako kaže, mu stižu uglavnom preko preporuke i putem telefona.
On ističe da se najbolji i najkvalitetniji proizvodi prave od kozjeg mleka pomuzenog posle paše. Njegovo stado čine koze rase alpina i stara brdska koza koja se u njegovom kraju uzgaja od pamtiveka. Kaže da od obe rase dobija kvalitetno mleko, a jarad dva puta godišnje. Međutim, popularne alpinke su izbirljivije kada je paša u pitanju. Za razliku od njih domaća brdska koza, naučena da na pašnjaku nađe hranu i gde je praktično nema, je mnogo zahvalnija za uzgoj. Znajući to on ih kada god ih istera na pašu potera na one pašnjake gde će svaka od njih naći šta joj godi.
– Zbog toga smo često u bagremovom, hrastovom ili grabovom šumarku, gde obično ima dosta polomljenih grana, ali i onih koje su ostavljene posle seče stabala za ogrev. Tamo odlazimo zbog njihovog preukusnog lišća koga sve koze obožavaju – priča Zlatan.
Ovaj kozar ističe, da iako je njihov život težak, ne odustaje od borbe za bolje sutra svoje porodice.
Tekst i foto: Gordana Nastić
