Za njih je osmi mart bio samo dan kao i svaki drugi. Nije bilo ruža, karanfila, čestitki, muškog dodvoravanja kako im mnogo znače baš tog dana, bombonjera koje su inače u retkim slučajevima o slavama dobijale i to samo iz bogatijih kuća, nije bilo sitnih pažnji, tek možda u novije vreme buket poljskog cveća, onog prvog koje su deca vraćajući se iz škole uzbrala. Ustajale su pre zore, da umese, da počiste, spreme doručak i isprate na njivu. Ostajale da narane stoku, počiste štale, oposle po dvorištu i dočekaju za ručak. Njima se dopuštalo da odmore o svecima i nedeljom, poklone nisu ni očekivale, a zahvalnost se pokazivala kroz rad i više nego kroz reči.
I te žene nosile su sav teret seoskog života na svojim leđima, i Osmog marta i svim drugim danima. Njihove ruke, žuljevite, ispucale od teškog rada, znale su da zagrle, da pomiluju grubo, a najmekše na svetu. Njihov umor se nije merio satima, već godišnjim dobima. Nisu tražile mnogo – možda malo razumevanja i toplu reč koja bi rekla da se vidi sve što su dale.
– Kakav Osmi mart? To sad u novije doba, kad sam se ja udala, pa dobijam od dece i muža sitnice. Dok sam bila dete majci bi ubrala prve visibabe i ljubičice, jer je učiteljica pričala da je Osmi mart, da treba. Mi na selu smo računali vreme i praznike po svecima, nije bilo drugih praznika – kaže Svetlana Janković, dodajući da se nije imalo para, a i da muški nisu marili i kad bi im se reklo.
– Sećam se da sam rekla stricu, jer oca nisam imala, da treba majci da se kupi nešto jer je Osmi mart. On me samo pogledao: „Kakav Osmi mart, šta ti je to“? Ja kažem: „Pa Dan žena, kad su dobile svoja prava“. Samo je odmanuo rukom: „Ko im je dao prava, on nek im i kupi poklon“ – takvo je, veli Svetlana, bilo vreme.
– Nešto bismo i mi deca skupili para, koliko je ko mogao. Kupovali smo sapune, ko je imao više para kupovao je najlon čarape, one što su se u krug cepale. Kamo sreće da ih i sada ima, bukvalno su bile večne – smeje se svom sećanju, a nije smešno. Tada se kupovalo jednom ili dva puta godišnje, a unihopke su čuvale kao suvo zlato. Hvala Bogu, bar je poljskog cveća bilo u izobilju
– Nijednu baku nisam zapamtila kao ni njihov život, ali verujem da one tada nisu znale za 8. mart (jedna je rođena 1915.godine, druga blizu), dok je moja mama uvek dobijala poklone u vidu cveća od tate, kasnije i od nas dece. Pošto smo uvek živeli na selu, nismo imali mogućnost da kupimo neki lep buket iz cvećare, najčešće smo sami brali ljubičice kad nije bilo snega – kaže Ana Karanović sela Rudnica, podno Kopaonika. I to i jeste suština, ljubav ubrana u trenu, iskrena, čista kao miris poljskog cveća.
Tekst: Zorica Dragojević
20 DŽEPNIH KNJIGA
Pred vama je svih 20 džepnih knjiga iz serijala „Moj voćnjak“, „Moj povrtnjak“, „Moj vinograd“ i „Moje cveće“. Knjige u formatu 16x12cm u punom koloru na 64 strane, lake za korišćenje i uvek pri ruci.
Moj voćnjak će vas upoznati kako da krenete i počnete da formirate svoj zasad, pripremite zemljište, odaberete voćnu vrstu.
Tu su i Jabuka, Višnja, Trešnja, Kruška, Borovnica, Jagoda, Malina, Leska, Šljiva, Kajsija, Ruža, Paradajz, Paprika, Krompir, Krastavac, Grašak, Pasulj, Lukovi i Vinograd.
0691154004
dobrojutro.redakcija@gmail.com
