Kada se spomene origano prva asocijacija su italijanska i grčka kuhinja. To je višegodišnja zeljasta biljka toplog podneblja koja se koristi kao cenjeni začin u kulinarstvu i mesnoj industriji, ali poznato je i njegovo blagotvorno delovanje na tegobe sistema za varenje. Origano je žbunić, čije brojne stabljike odrvene u donjem delu i poležu po zemlji. Na stabljikama koje dodiruju zemlju razvijaju adventivne žilice i tako se žbunić širi. Reč je o biljci prilagođenoj toplijim podnebljima što znači da ima velike zahteve prema toploti i svetlosti pa mu pogoduju osunčani položaji.

Iako uspeva na svim tipovima zemljišta, najbolji rezultati u gajenju postižu se na plodnim, dubokim i rastresitim zemljištima. Prevelika količina vlage u zemljištu negativno će uticati na ovu biljku. Razmnožava se semenom i ožiljenim reznicama. Kod oba načina, čim se poseje ili posadi, origano valja obilno zaliti. Prija mu prihrana i organskim i kompleksnim mineralnim đubrivom. Obično se iz semena proizvodi rasad, a seje se tokom leta pri čemu je važno voditi računa da ima dovoljno vlage. Kada biljke dostignu visinu 10 do 15 cm valjalo bi da se skrate na visinu 3 do 5 cm. Na ovaj način se sprečava prekomerno bujanje i podstiče razvoj bočnih izdanaka. Rasađuje se u jesen, a može i u proleće. U isto vreme se rasađuju i ožiljene reznice. Najčešće se u godini može postići do dva otkosa, a u uslovima navodnjavanja čak i treći. Biljke se makazama skraćuju na visinu 4-5 cm od zemlje. To se radi po lepom i suvom vremenu, a odrezane grančice se odmah suše u senci, skupljene u buketiće i „strmoglavo“ obešene na mestu s dobrim strujanjem vazduha, ili raširene na čaršave i pokrivene kuhinjskim papirom da se zaštite od insekata, prašine…

Za ljudsku upotrebu koriste se listovi i stabljike. Deluje protiv glavobolje, kašlja, tegoba s varenjem, umora i menstrualnih tegoba.

Piše: Svetlana Mujanović