Prvi prolećni mesec, bar kalendarski. Sve je budno, od lista, cveta, pčele i naravno nas. Svi željni sunca, prirode, a posla kako ko. I baš tog posla koliko hoćeš. Sve što si počeo u martu, sad može da se ubrza i doda još po koji. Priroda žuri, a i mi za njom.

I na našem brdu je sve budno. Mi još po malo dremamo. Počinjemo sa lipom. Rekli biste pa to je divno, miriši, pruža hlad, šta lepše. I jeste tako donekle, ali ako vam je pola placa okruženo lipovom šumom koja želi da pravi živu ogradu na mestu gde vi to ne želite, e onda je vreme da se makaze uzmu u ruku i lipa izfrizira. Kao po nepisanom pravilu, moj muški deo ekipe ima problema sa polenom lipe, kako joj koji priđe krene da kija i kašlje. Izgleda sam samo ja u našoj porodici kompatibilna sa njom, valjda smo potpisale primirje još kad sam bila mala. Vežbalo se to godinama. Tako da eto, makaze u ruke i ajmo. Grančicu po grančicu i taman kada mislim da sam stigla do kraja, eto nje na početku, ponovo izviruje baš tamo gde ja mislim da ona ne treba da bude. I sad, kad su već makaze u rukama vreme je da i ružama namestim novu frizuru. Brani se i bocka, ali nekako uživa u mojim modnim inovacijama. A po travnjaku koji je krenuo, prosule su se kao po tepihu prelepe ljubičice. Ne znam da li ste nekada brali ljubičice za slatko i sok. Mi smo jedne godine probali, moj podmladak i ja. Brojali smo cvetiće do prve hiljade, nakon toga smo merili da li je dovoljno. Brali smo i brali, satima. Podmladak me je podsećao non stop da će ga boleti leđa, da možda ne moramo da kuvamo to što sam smislila, ali stoički je izdržao sve izazove branja ljubičastih cvetića. Posle toga smo još odvajali cvetiće od peteljki i onda  nastupa kuvanje. Sve po receptu sa interneta. Uporedili smo ih bar deset, odabrali onaj svoj. Skuvali smo dve najmanje teglice slatka i pola litre sirupa. Vredelo je! Miris i ukus posebni, boja čarobna. Ali najdivnije je bilo što smo sve to sami, svojim rukama uradili. I onda već sledećeg vikenda stigao bagrem na red, otvorio svoje divne bele i mirisne grozdove i poziva da ga uberete i uparite sa zovom, baš kako mi volimo. E, to je već posao za muškog roditelja. Ipak je on najvišlji, bar još koju godinu. Krenemo na naše brdo, tamo gde kola ne idu i tražimo zovu za naš sok. Neki cvet uspem i ja da dohvatim, ali kao po pravilu obično su najleši cvetovi na vrhu, a to već nije u mojoj visini pa moraju oni malo višlji da se uključe. Ja brojim i glumim navigaciju, ako me ko čuje. Nekako smo sa godinama uspeli da se uigramo i branje zove i bagrema za divan napitak, mu dođe deo naše tradicije. Sirup koji dobijemo miriši na prirodu,a medeni ukus vas prosto mami da ga pijete. Čini mi se da sok nestane mnogo pre zime, možda i pre jeseni.

I da ne zaboravim, kopriva. Divna, zelena i besna. Moja mama uvek kaže da je treba brati dok je mlada. Valja je osušiti za čaj, a naravno i sirup je dobro napraviti. Ne treba da vam pišem koliko tako mlada i zelena žari. Nakon ove berbe češkate se po rukama i nogama bar dva dana. Ali kako red nalaže i za ovaj posao morate dobro da se pripremite i uradite kada vam mama kaže da je najbolje.

I tako red makaza, grablji i lopata, pa red ručica koje beru prve darove prirode, uz sve to naravno i druženja u prirodi, jer boljeg mesta nema i april polako ustupa mesto novom i nasmejanom maju koji donosi nove izazove o čemu ćemo pisati sledeći put.