Kako pristigne jun, leto tek na pragu, u našoj kući krene priča o zimnici. Kako zimnica – još ni na raspust nismo krenule. Ali ne, dve sestre prebrojavaju koliko je potrebno krastavčića za celu godinu u dve kuće. Nas tri od njih dve od toliko brojanja samo prevrćemo očima, već vidimo šta nam se sprema.
Tiho ćućore, što telefonom u najavi, što direktno neposredno pred veliki posao. Ni danas mi nije jasno zašto je to moralo da se radi petkom. Nekako kad stignemo iz škole, dok se radujemo što smo nas tri zajedno i ručamo nasuvo s krompirom, koje nam je naša majka spremila, stižu i njih dve – glavnokomandujuće. Iza njih natovareni muški roditelji, ne vide se od džačića punih krastavčića. Njihovo je da ih ubace u kadu i oni su gotovi, a mi s nevericom merimo i odmeravamo koliko ih je samo. Puna kada! I to ona velika za kupanje. Trljamo krastavčić po krastavčić kao da je stigao iz najvećeg blata. Svaka četkicu ili sunđer u ruci i jedan po jedan. A oni, sve jedan manji od drugog! Ne vidi se ni početak ni kraj. Njih dve se u ovaj posao ne mešaju, na smenu nas obiđu da vide jel nam ide, ima li napretka i da malo poguraju posao.
Kad se konačno izvučemo iz kupatila i ponadamo da smo sve uradile, e pazi da nismo. U međuvremenu tegle su spremne, one ogromne od 5 litara svaka. Sirće i voda na šporetu, so i mirođija spremni. Majka isekla celofan, kanap i gumice. Sve spremno samo još da se nekim čudom ti krastavci sami uglave u tegle. Slažu roditeljke, prvo veće pa redom u svaku teglu selekcija. Mi gledamo i merkamo trenutak da uhvatimo krivinu iz kuhinje. I baš kad smo pomislile da nas i ne primete, stiže direktiva – e taman vas tri imate male prstiće pa ove male krastavčiće možete dobro da ugurate u teglu… A nas tri, ne zna se koja se više raduje ovom zadatku. Izbora nema i što se kaže samo s voljom, krastavčić po krastavčić, teglu po teglu. Uzalud kukamo, prava glumačka akademija, kako nas prsti bole ali ništa ne pali kod njih dve, sve su to već iskusno prošle i same. Posle ko zna koliko krastavčića i tegla i sati ređanja, bar je to nama tako izgledalo, pune tegle naslaganih kornišona spremno čekaju sledeću fazu. A to je posao majstorica da naprave rastvor baš onakav kakav treba, da ga začine i naliju u tegle. Sad se već sve smejuljimo i ponosno gledamo kako smo mi to uradile. Zadovoljne! Na kraju majka kao najstarija i najiskusnija stavlja celofan i obmotava kanapom i zateže, a ja stavim prstić da može da se veže čvrst čvor da ne pobegne.
Danas je to ipak malo drugačije. Ista je podela, ko nosi, ko pere, ko ređa… samo su količine manje, zimnica usred leta, al´ domaća je domaća, kao ni jedna druga. Možda danas imamo i manje vremena ali svakako, uvek kada dođe jun i prva berba kornišona koji ispune pijacu, ja se setim spremanja naše zimnice iz detinjstva.
Foto: AdobeStock
