Na prvi pogled deluju kao sasvim obične biljke, zeleni listovi, neobični oblici i egzotičan izgled. Međutim, iza njihove prividne mirnoće krije se jedan od najneobičnijih mehanizama u biljnom svetu.
Biljke mesožderke ne čekaju da im priroda obezbedi hranljive materije, već ih same love. Muve, komarci i drugi sitni insekti završavaju u njihovim zamkama, gde postaju važan izvor hranljivih sastojaka.
Kako funkcionišu ove neobične biljke, da li su opasne za ljude i mogu li uspešno da se gaje na našim terasama, istraživali smo u razgovoru sa vlasnicom rasadnika „Cvetak – Zanovetak“ Draganom Đurđević.
– Biljke mesožderke se uvoze i ne gaje se kod nas. Ja sam ih nabavila čisto da vidim kako izgledaju, ali su mi brzo propale – kaže ona.
One su fascinantna stvorenja prirode koja hvataju i vare insekte kako bi preživele u siromašnom zemljištu. Najčešće rastu na kiselim močvarama, gde nema dovoljno azota i drugih minerala. Insekti im služe kao svojevrsno „đubrivo“, dok energiju i dalje dobijaju fotosintezom. Za razlaganje plena koriste specijalne sokove i enzime.
Na pitanje da li biljke mesožderke mogu predstavljati opasnost za čoveka, Đurđevićka odgovara:
– Ne, one zaista nisu otrovne.
Inače, kako saznajemo od stručnjaka, među najpoznatijim vrstama je Venerina muvolovka, koja aktivno zatvara svoje „čeljusti“ kada insekt dodirne osetljive dlačice. Tu su i rosulje, koje koriste lepljive kapljice na listovima kako bi privukle i uhvatile plen, zatim vrčonoše (Nepenthes), čiji su listovi oblikovani poput bokala ispunjenih tečnošću u koju insekti upadaju i utope se, kao i mesečarke (Pinguicula), sa masnim i lepljivim listovima koji efikasno hvataju sitne mušice.
Kada je reč o gajenju u kućnim uslovima, stručnjaci naglašavaju da se ove biljke smeju zalivati isključivo destilovanom vodom ili kišnicom, jer ih minerali iz obične vode mogu uništiti. Potrebno im je mnogo direktne sunčeve svetlosti, a sade se u kiseli treset bez dodatka đubriva.
Za početnike se kao najbolji izbor za terasu preporučuju Venerina muvolovka (Dionaea muscipula) i severnoamerička vrčonoša (Sarracenia), jer prirodno vole boravak na otvorenom prostoru.
Severnoamerička vrčonoša smatra se jednom od najotpornijih vrsta za uzgoj na terasi. Njeni listovi u obliku truba pasivno hvataju muve, komarce i druge insekte, a biljka dobro podnosi jako sunce i spoljne uslove. Venerina muvolovka je najpoznatija upravo zbog aktivnog zatvaranja klopki, ali zahteva nešto više pažnje jer često aktiviranje zamki bez plena iscrpljuje biljku.
Za uspešno gajenje važe četiri osnovna pravila. Prvo, koristi se isključivo destilovana voda ili kišnica. Drugo, saksija mora stalno da stoji u tacni sa jednim do dva centimetra vode kako se zemlja nikada ne bi osušila. Treće, potrebno je obezbediti što više direktnog sunca. I četvrto, tokom zime biljke ulaze u fazu mirovanja, pa ih treba držati na hladnijem mestu i samo održavati zemljište vlažnim.
Stručnjaci upozoravaju i na greške koje treba izbegavati. Biljke ne treba hraniti mesom niti mrtvim insektima iz kuće, jer će na otvorenom same pronaći dovoljno plena. Zamke Venerine muvolovke ne bi trebalo dodirivati prstima, pošto se svakim zatvaranjem troši značajna količina energije. Takođe, nikada se ne koriste standardna đubriva ni obična zemlja za cveće, jer minerali mogu vrlo brzo da unište biljku.
Za terase okrenute ka istoku, stručnjaci smatraju da predstavljaju idealno mesto za uzgoj biljaka mesožderki. Jutarnje i prepodnevno sunce pruža dovoljno svetlosti za zdrav rast, dok ih istovremeno štiti od najjačih popodnevnih vrućina.
Biljke mesožderke mogu se nabaviti kod specijalizovanih domaćih uzgajivača, u većim vrtnim centrima i cvećarama, kao i na izložbama cveća. Za početak su potrebni plastična saksija, duboka plastična tacna, destilovana voda i beli kiseli treset bez dodatka đubriva, po mogućstvu pomešan sa perlitom u razmeri 50:50.
Kada biljka stigne na terasu, preporučuje se da se saksija postavi u duboku tacnu sa oko dva centimetra destilovane vode i smesti na najsunčaniji deo prostora. Tokom prvih desetak dana ne treba je presađivati niti dodatno hraniti, kako bi se lakše prilagodila novim uslovima.
Piše: Dijana Maksimović
