Ogrozd se retko gaji i na našim prostorima još uvek predstavlja manje-više nepoznatu voćnu vrstu. Uzrok tome je slabo poznavanje ove vredne jagodaste voćne vrste koja kod nas ima slabu tradiciju uzgoja. Potiče iz Sibira i Mandžurije, a u severnoj Evropi uzgaja se od 17. veka. Iako se, sudeći po spoljašnjem izgledu, čini da nije bogat hranljivim materijama, njihova količina u njegovim belim, žutim, zelenim ili crvenim plodovima nije zanemariva. A radi se o voćki koja obiluje vitaminima B grupe i vitaminom A, dok C vitamina sadrži u sličnim količinama kao i crvena ribizla. On je pravi rudnik mangana, kalijuma, gvožđa i dijetetskih vlakana, u nešto manjim količinama sadrži pantotensku kiselinu, folate, tiamin, piridoksin, bakar, kalcijum, fosfor, hrom i magnezijum. U 100 grama bobica ima tek 44 kalorije i 25 posto dnevne količine preporučenih dijetetskih vlakana što ga čini idealnom hranom za mršavljenje.
To je skromna voćna vrsta koja dobro podnosi nepovoljne uslove uzgoja. Prema niskim temperaturama je posebno otporan, te u vreme dubokog zimskog mirovanja izdrži i -25 °C, a izmrzne tek na -35 °C. Ipak, ne pogoduju mu nagla zahlađenja u vreme cvetanja, jer to može smanjiti prinos i uticati na formiranje sitnijih plodova koji mestimično otvrdnu, odnosno, odumru. Ovo je ipak voćna vrsta kojoj godi nešto hladnija klima. U pogledu zemljišta nije posebno izbirljiv, pa se s uspehom može gajiti i na karbonatnim zemljištima. Naime, ogrozd je kalcifilna biljka što znači da mu odgovaraju i zemljišta bogata kalcijumom. Vegetacijska obrada podrazumeva uništavanja korova i razbijanje pokorice 4-5 puta godišnje. Navodnjavanjem se zemljište održava vlažnim i hladnim. Prija mu malčovanje organskim malčom u sloju od 12 do 15 cm. Đubri se prema rezultatima analize zemljišta i lista, sa 250 do 300 kg azotnih i kalijumovih đubriva i 300 do 400 kg fosfornih đubriva po hektaru. Svake druge do treće godine dodaje se 30 do 60 tona stajnjaka ili se zaoravaju biljke za zelenišno đubrenje. Đubrenje kalijumom trebalo bi pojačati, jer je ogrozd osetljiv na njegov nedostatak.
Rezidba se sastoji od skraćivanja razvijenih letorasta na polovinu ili trećinu dužine, uklanjaju se slabo razvijene, stare i zakržljale grane kao i one koje su slabo rodne. Na žbunu se ostavi 6 do 8 grana, starih 3 do 6 godina, s više rodnih grančica koje daju glavni rod i žive prosečno 2 do 4 godine.
On se najčešće uzgaja u obliku grma a može i kao stablašica. Najbolje je da se sadi krajem jeseni ili početkom proleća. Ono što ga razlikuje od ostalog bobičastog voća je rano stupanje na rod, neretko već u prvoj godini uzgoja. Ogrozd je od velike pomoći dijabetičarima jer ima sposobnost da stimuliše rast izolovane grupe ćelija koje luče hormon insulin, što snižava nivo šećera dok se sok pokazao dobrim za zdravlje očiju, ima antibakterijska svojstva i pomaže protiv upala.
Piše: Svetlana Mujanović
