Vrlo topli i suvi periodi poslednjih godina učinili su da stršljenovi i u Srbiji formiraju veći broj legala na nepristupačnim sunčanim mestima. Radi se o najotrovnijem insektu, čiji ubodi su opasniji i od zmijskog. Kada su stršljen ili njegovo leglo ugroženi, on napada pojedinačno ili organizovano, dok zmije beže od čoveka. Sve češće obraćanje ljudi za lekarsku intervenciju posle uboda ovog insekta, ponekad i sa smrtnim ishodom, otvorilo je i pitanje da li je sazrelo vreme za masovnije uništavanje stršljena? Mišljenja o tome su podeljena.
U mnogim evropskim državama postoje zakoni kojima su predviđene vrlo stroge novčane kazne za uništavanje stršljena. U Srbiji to nije slučaj, iako se u nekim medijima pojavljuju netačne informacije o kaznama i do dva miliona dinara. Kod nas stršljen kao vrsta nije zakonom zaštićen, što upućuje na mogućnost masovnog hemijskog uništavanja, kao što je to slučaj u odnosu prema nekim drugim insektima. Međutim, takva akcija u praksi bi bila daleko složenija nego što nam se čini. Treba imati u vidu da je čoverk gost u prirodnoj životnoj sredini stršljena koji ima vrlo korisnu ulogu jer uništava štetne insekte i time održava ravnotežu u prirodi. Otuda nije u skladu sa prirodom uništavati stršljena sve dok se ne namnoži blizu kuća, u pomoćnim objektima i sličnim prostorima gde žive ljudi. Ali i tada, zbog velike opasnosti od uboda stršljena, posao otklanjanja legla valja prepustiti stručnjacima. Oni će to učiniti u odgovarajućoj zaštitnoj opremi, prema Zakonu o zaštiti životne sredine i Zakonu o sanitarnom nadzoru.
Legla na toplim, skrovitim mestima
U međuvremenu, ima smisla da nešto više saznamo o insektu sa kojim delimo prirodu, a sve češće i naše šupe i tavane.
– Reč je o evropskom stršljenu (Vespa crabro) koji je poreklom iz Azije i naseljava severnu zemljinu poluloptu, pa i Srbiju – kaže dr Aleksandra Ignjatović Ćupina, redovni profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. – Prosečna dužina tela im je veća od ostalih zolja i iznosi 2-3 santimetra, pri čemi su matice veće od radilica i trutova. Glava ovog insekta je braonkasta, grudni region je mrke, a trbušni žute boje. Krila su providna, sa crvenkastom nijansom. Prezimljavaju samo oplođene ženke, dok radilice i trutovi uginu kada temperatura vazduha padne ispod deset stepeni. Sledeće godine u aprilu se ativiraju na istom ili nekom drugom odgovarajućem mestu, u zavisnosti od ambijenta i kapaciteta leta. Obično su to viša, topla, zatamljena mesta u dupljama stabala ili ispod krovova kuća, u sporednim prostorijama, tavanima, garažama i slično.
Matica pravi svoje leglo tako što gornjom vilicom struže drvo, žvaće ga i sa pljuvačkom stvara masu, koja stvrdnuta podseća na papir. Time cementira leglo u čijim ćelijama polaže po jedno jaje, nekoliko puta tokom dana, stvarajući više slojeva. Iz oplođenih jajašca razvijaju se radilice, a iz neoplođenih, krajem leta, trutovi, koji služe samo za parenje. Matica ostavlja samo jedan otvor na dnu legla, koje može imati i do 700 ćelija. Zatim kreće u potragu za hranom bogatom proteinima za potrebe larvi. To su, obično, sažvakani insekti i sokovi iz oštećenih plodova nekog voća iz kojih isisava ugljene hidrate. Posle dve-tri nedelje, u prvoj generaciji iz oplođenih jaja nastaju radilice ženskog pola, koje prelaze u stadijum larve. I stršnjen je, kao i svi drugi insekti, organizovan u kaste. Ženke love skakavce, leptire, muve i druge štetne insekte.
Ugrožena vrsta
Stršljen je globalno ugrožena vrsta insekata zbog prekomernog korišćenja hemijskih preparata za uništavanje biljnih bolesti i štetočina. Evropski stršljen nije veliki terminator pčela, za razliku od Azijskog (Vespa velutina) koji je veći za dva santimetra od Evropskog i opasniji, pa množe da uništi čitavu košnicu. U Evropi postoji projekat za zaštitu stršljena, kojim se, čak, preporučuje da se leglo ovog insekta ostavi u blizini košnica pčela. Računa se da će stršljeni pojesti uginule pčele i manji broj živih. Pored toga stršljen lovi danju i noću kada uništava voštanog moljca, koji nanosi velike štete u košnicama. Tako se postižu veće koristi nego štete.
Piše: Branko Krstin
