Govoreći o razlikama između belog, crnog i crvenog duda, prof Ognjanov kaže:
– I beli, i crveni, i crni dud pripadaju istoj vrsti, to je Morus alba. Znači, sve je to beli dud. Morus nigra je skroz drugačiji i on se više koristio za gajenje svilene bube, a manje za ishranu i skoro sasvim se u ovim krajevima izgubio. Postoji jedno zakonom zaštićeno stablo crnog duda, Morus nigra u Sremskim Karlovcima ali koje je potpuno šuplje u sredini i vegetira samo na osnovu tog ksilema, odnosno nekog oboda tog drveta. Ali, crni dud nema neki značaj. Znači, ako kažemo crni dud, crveni dud, sve to spada u Morus albu, botanički to je beli dud.
O pitanju povezanosti duda i proizvodnje svile, objašnjava:
– Prava svila se jedino i može dobiti preko svilene bube. Listovi duda su značili hranu, pre svega za larve dudovca koje su kasnije stvarale kokone. U tim kokonima larva je stvarala niti svile koje su se kasnije vadile. Larve su se hranile isključivo lišćem duda. Posle toga se smire, naprave kokone i u njima se stvara svila. To je jedini prirodni put da dobijete svilu i normalno, ta svila je i najskuplji proizvod kada je u pitanju ta vrsta tkanine.
Mnogi se često pitaju da li je dud zdraviji svež ili sušen, a Ognjanov odgovara:
– I jedno i drugo. Jako su zdravi kao sveži, a kao sušeni mogu se mrviti i biti prirodni zaslađivač. Ono što je jako bitno jeste selekcija duda u pravcu akumulacije šećera u njima. Severno od Save i Dunava većinom su dudovi slatko-nakiseli. Zašto? Zato što je to predominantni ukus koji centralna i zapadna Evropa čak i danas favorizuje. A južno od Save i Dunava bio je turski uticaj, znači izuzetno sladak ukus plodova, bez kiseline. Da bi se dobio zaslađivač, morate pre svega imati takve selekcije. Naš rasadnik ima veliki broj selekcija i u jednom, i u drugom pravcu. Ali osnova svega je plod bez kiseline.
Piše: Dijana Maksimović
