Šećer je nekad bio skup i nije ga bilo lako nabaviti! Kako su stanovnici Starog kontinenta pre više vekova kuvali džemove, pekmeze i marmelade? To pitanje danas retko ko postavlja, jer vreme sadašnje odlikuje se lakoćom življenja. Kilogramu voća doda se pola ili kilogram šećera i džem se kuva na šporetu na kome može da se podešava temperatura.
Ali, zamislite ženu u staroj Evropi i našoj Srbiji koja 1420. godine ima nešto voća i hoće od njega da napravi poslasticu, koju danas mažemo na hleb. Kako je ona to radila?
Sladili se samo bogati
U to vreme koristio se šećer od trske koji je u Evropi bio izuzetno skup. Naime, trska je rasla u jugoistočnoj Aziji, a nekoliko vekova pre toga, samo u Persiji. Putovanje karavana sa šećerom bilo je skupo, rizično i dugotrajno. Logično je bilo da je grumen šećera bio izuzetno skup i da nije bio svima dostupan. Džemovima su mogli da se slade samo bogati.
Očuvati voće bez zaslađivača koji mu produžava rok trajanja bilo je izuzetno teško ali ne i nemoguće. Tako se u starorimskim zapisima našao i poneki recept. U prvom kuvaru, koji je zapisan na prostoru Evrope mnoštvo je maštovitih recepata iz antičkog Rima.
Rimski kuvar po Apiciju beleži da su se Rimljani sladili voćem iz tegle, koji podseća na današnje džemove. Apicije je zapisao recept za mešavinu od pasirane dunje i meda. Više je ličilo na kašu, nego na džem, ali se pripremao po sličnom principu kao današnji. Dodavana je neka vrsta šećera kako bi se sprečilo kvarenje voća. Ovaj način pripreme primenjivan je sve do 18. veka kada je šećerna trska počela da se gaji u Novom svetu. Šećer je postao jeftiniji i pristupačniji, te su džemovi i marmelade mogli da se nađu na trpezama širih slojeva.
Piše: Biljana Nenković
Foto: vecteezy.com
