U vremenu kada masovna proizvodnja potiskuje zanate, a predmeti postaju sve kraćeg veka, u Zrenjaninu već pola veka opstaje porodična livačka radionica koja neguje tradiciju i dokazuje da kvalitet nema rok trajanja. Samostalna livačka radnja „Livac“, koju danas vodi Nataša Knežević zajedno sa ocem Čedom Kneževićem, prošla je put od izrade rezervnih delova za industrijske mašine do proizvodnje baštenskog mobilijara, parkovske opreme i tradicionalnog posuđa od livenog gvožđa.

Oslanjajući se na iskustvo stečeno kroz generacije ali i na spremnost da prati potrebe savremenog tržišta, ova porodična firma uspešno spaja tradiciju i inovacije. O razvoju preduzeća, specifičnostima proizvoda od livenog gvožđa, planovima za budućnost i želji da sačuvaju duh nekadašnjih zanata, govorila je za “Dobro jutro” vlasnica firme Nataša Knežević.

Priča o firmi Samostalna livačka radnja „Livac“ počinje još u vreme kada je njen otac pokrenuo posao. Tada je Zrenjanin bio izrazito industrijski grad, sa razvijenom prehrambenom, metalskom i hemijskom industrijom.

Porodični posao oca i ćerke

– Moj otac je radio na teritoriji grada Zrenjanina. Tada su se servisirale razne mašine za industriju, a mi smo proizvodili rezervne delove za te mašine. U gradu su radile mlekara, Dijamant, Metalac, gumara, fabrika šešira i mnoge druge fabrike. Tako je sve počelo – priseća se ona.

Kasnije se i sama uključila u porodični posao.

– Nakon završetka studija na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, videla sam da će ocu biti sve teže da se snalazi u novim okolnostima i sve obimnijoj papirologiji. Moj prvi zadatak bio je da vodim administraciju, organizujem logistiku i raznosim naše proizvode.

Vremenom je počela da unosi nove ideje u poslovanje.

– Putujući, videla sam mnogo lepih stvari i poželela da ih prenesem u našu firmu. Tako smo počeli da proizvodimo robu široke potrošnje – osvetljenje, kandelabere, baštenske garniture, klupe, mobilijar za parkove i dvorišta – kaže Nataša.

Istovremeno, njen otac razvijao je program tradicionalnih proizvoda od livenog gvožđa.

Kačice za mast, kotlići…

– Počeo je da radi livene kazane za mast, male kotliće za riblju čorbu i gulaš, roštilj rešetke, tanjirače, sačeve i roštilje. Uvek smo imali robu i za vašare, koje je moj otac obožavao i danas ih rado posećuje. Temerin, Žabalj, Bašaid, to je njegov deo posla i nešto što mu predstavlja veliko zadovoljstvo.

Dok se otac posvetio tradicionalnom programu, Nataša se fokusirala na urbani i parkovski i dvorišni mobilijar.

– Naravno, često nam i mušterije daju ideje za nove proizvode. Nekada ni sami ne znamo da li ćemo nešto uspeti da napravimo, ali pokušamo i savladamo izazov.

Govoreći o proizvodima od livenog gvožđa, ističe njihovu trajnost i posebne karakteristike.

– Sećam se da je moja baka imala gusano posuđe, tiganje, đuvečare i velike šerpe sa poklopcima u kojima je spremala sarmu, gulaš i kupus. Sve je to stavljala u rernu smederevca. To posuđe postoji vekovima. Kaže se da je sve što je prirodno zdravo, a gus, odnosno tuč kako ga narod zove, prirodan je materijal – ističe ona.

Objašnjava da se takvo posuđe sporije zagreva, ali i mnogo duže zadržava toplotu.

– Hrana se u njemu sporije hladi, pa duže ostaje topla. To je jedna od njegovih najvećih prednosti.

Danas su dostupne i modernije varijante livenog posuđa.

Gusane šerpe u jednoj boji

– Neki proizvodi mogu da se emajliraju ili da se farba peče na visokim temperaturama, pa zato danas postoje šerpe i posude u plavoj, crvenoj, zelenoj ili beloj boji. Gusani proizvodi uglavnom se rade u jednobojnim tonovima.

Šarene emajlirane šerpe nabavljaju kroz saradnju sa partnerima iz inostranstva.

– Te šerpe u bojama radimo sa našim kooperantom iz Rumunije. Trudim se da širim asortiman uz pomoć partnera iz inostranstva. Imamo veoma lepu saradnju i pokušavamo da njihove proizvode polako plasiramo na naše tržište – otkriva Nataša.

Kada je reč o najtraženijim proizvodima, sezona u velikoj meri određuje potražnju.

– Sada smo na pragu leta i ljudi uređuju balkone, dvorišta i parkove. Najviše radimo baštenske garniture, parkovske klupe, kante za smeće, osvetljenje i česme. Česme su nam posebno zastupljen proizvod. Naravno, tu je i posuđe, za koje se trudimo da pronađe put do svakog doma, makar kroz jednu šerpu koja će podsetiti na naše bake.

Posebno naglašava dug vek trajanja livenog posuđa.

– To je praktično neuništivo. To je kapital koji možete preneti svojoj ćerki, a ona svojoj unuci. Takvi proizvodi ostaju generacijama.

Među proizvodima koje pokušavaju da vrate na tržište su predmeti iz domaćinstava.

Vidim da su se mnoge žene, gledajući našu stranicu na Instagramu, vratile uspomenama iz detinjstva. Zato pokušavam da povežem ceo program “Bakina kuhinja”, pa pored šerpi, tiganja i đuvečara uvodimo i limene kantice za mast, kao i vangle.

Objašnjava šta je zapravo đuvečara.

– To je pravougaona posuda u kojoj možete da ispečete pile, đuveč, povrće ili krompir.

Cenu diktira veličina

Cene proizvoda razlikuju se u zavisnosti od veličine i modela.

– Tiganji se kreću od oko 3.000 do 6.000 dinara, dok šerpe koštaju od 4.000 do 13.000 dinara. Najskuplje su veće ovalne šerpe, posebno zapremine od sedam litara.

Tiganji se izrađuju sa jednom ili dve metalne drške.

– Drške su metalne, pa tiganj može direktno da se stavi u rernu.

Tradicionalni program i dalje ima svoju publiku.

– Kotlići, roštilji i tanjirače traže se tokom cele godine, a posebno u proleće, pred Prvi maj i sezonu izleta. U poslednje vreme veoma su popularni i sačevi, jer ljudi vole da spremaju hranu ispod poklopca, u sopstvenom soku i saftu.

Kako kaže, najveća vrednost su zadovoljni kupci.

– Kupci se vraćaju i preporučuju nas prijateljima. Tako se poverenje prenosi s kolena na koleno – smatra ona.

Nakon letnje sezone fokus proizvodnje se menja.

– Kada se završi sezona uređenja parkova i dvorišta, prelazimo na remont i proizvodnju peći na čvrsto gorivo. Tokom jeseni i zime posao je nešto mirniji, pa se trudimo da sve više razvijamo i trgovinski deo poslovanja. Za to su nam potrebni dobri proizvodi, kvalitetan plasman i adekvatan prostor.

Trenutni period opisuje kao pažljivo osluškivanje tržišta.

– Sada pratimo potrebe kupaca i pokušavamo da procenimo u kom smeru ćemo se dalje razvijati.

Na pitanje o konkurenciji odgovara da je ona sastavni deo svakog ozbiljnog posla.

– Naravno da postoji konkurencija. U Srbiji ima dosta livnica i livačkih radionica. Mi smo se opredelili za nešto specifično, robu široke potrošnje. Nekada smo radili isključivo rezervne delove za mašine ali je tržište vremenom nametnulo drugačije potrebe.

Dodaje da mnoge livnice danas rade veoma uspešno u usko specijalizovanim oblastima.

– Neke proizvode samo šahtove, druge samo klupe, treće delove za auto-industriju. Lepo je kada je neko deo velikog proizvodnog lanca. Mi smo se, međutim, odlučili za drugačiji put. U narednih godinu dana želimo da osmislimo još novih proizvoda i da nastavimo da razvijamo ono po čemu je “Livac” prepoznatljiv – mišljenja je Nataša.

Piše: Dijana Maksimović

FOTO Instagram livac_garden