Čuvena zlakuska grnčarija koja se pravi na starinskom sporom točku i danas osvaja svet, postala je deo nematerijalne baštine UNESKO-a, a u selu kod Užica još postoje porodice koje čuvaju zanat star više od tri i po veka. Na putu između Užica, Požege i Zlatibora, u selu Zlakusa, već vekovima nastaju zemljani lonci koji su postali jedan od najprepoznatljivijih simbola srpskog grnčarstva.
Iako se vremena menjaju, a industrijska proizvodnja potiskuje stare zanate, u ovom selu i dalje se radi kao nekada: ručno, strpljivo i uz pomoć sporog grnčarskog točka.
– Leva ruka pokreće točak, a desna oblikuje sud. To je tehnika po kojoj smo jedinstveni – kaže Jelena Babić-Načić, promoterka izvorne zlakuske grnčarije.
Pošto se ovaj tradicionalni grnčarski zanat u zlatiborskom kraju prenosi po muškoj lozi, Jelena kao izdanak jedne takve porodice nije bila u mogućnosti da nasledi zanat ali ga sada promoviše sa jednakom strašću, kao što grnčari proizvode ove kvalitetne posude za hranu.
UNESKO prepoznao vrednost
Ono što zlakusku grnčariju izdvaja od svih drugih nije samo ručna izrada, već i sam materijal od kojeg se pravi. Vekovima se u Zlakusi mešaju kalcitni kamen iz sela Rupeljevo i glina iz Vranjana, i to u razmeri pola-pola. Upravo ta kombinacija daje posudama specifičnu čvrstinu i otpornost.
– Ne zna se ko je i kada prvi pomešao ta dva materijala, ali se taj recept nije menjao stotinama godina – kaže Jelena.
Zahvaljujući tom sastavu, posude imaju debele zidove, ne glaziraju se i mogu da izdrže izuzetno visoke temperature.
– Zlakuskoj grnčariji ne smeta ni plamen, ni žar. Hrana u njoj treba da ‘šapuće’ i krčka satima. Što više dima i lagane vatre – to je ukus bolji – objašnjava ona.
Upravo zbog toga mnogi i danas u njima spremaju svadbarski kupus, pasulj, hleb ispod sača i druga tradicionalna jela.
Sve specifičnosti zlakuske grnčarije dovele su do toga da 2020. godine ova tehnika izrade bude upisana na listu nematerijalne kulturne baštine UNESKO-a.
– Na nivou Srbije tu su srpska slava, kolo, naivno slikarstvo iz Kovačice i zlakuska grnčarija – kaže Jelena.
U selu danas postoji petnaestak grnčarskih porodica, ali samo sedam i dalje radi na starom sporom točku i čuva izvorni način proizvodnje.
Svaka radionica ima svoj pečat, a originalna zlakuska grnčarija može se prepoznati po ćiriličnom natpisu „Zlakusa“, otisku šake i ličnom žigu majstora.
– Ne može svaki grnčar da napravi, recimo, lonac za svadbarski kupus. To traži posebno znanje, strpljenje i veštinu – objašnjava ona.
Zajedno rade dedovi, roditelji i deca
U Zlakusi se zanat tradicionalno prenosi sa generacije na generaciju. U mnogim radionicama zajedno rade dedovi, roditelji i deca.
– Kod nas su dve ili tri generacije jedni drugima mentori – kaže Jelena.
Posebno ohrabruje što poslednjih godina i mladi sve više pokazuju interesovanje za ovaj posao.
– Imamo mlade od dvadesetak godina koji ulaze u radionice. Posle korone ljudi su počeli više da cene zdravo, prirodno i autentično – ističe ona.
U selu kažu da grnčari nikada ne odlaze u penziju.
– Jedan deka iz porodice Šarvan radio je u radionici gotovo do poslednjih dana života. Imao je 92 godine – priča Jelena.
Za ljude iz Zlakuse grnčarija nije samo posao. To je porodično nasleđe, deo identiteta i dokaz da i u savremenom vremenu još ima mesta za ruke koje stvaraju nešto što može da traje generacijama.
Tekst i foto: Aleksej Buila
