Nekima je kafa omiljeni jutarnji napitak, a Jeleni Malešević postala je slikarsko platno. Ova slikarka i ekonomista pronašla je jedinstven način da spoji umetnost i svakodnevicu, stvarajući dela u kojima umesto boja koristi različite nijanse domaće i espreso kafe. Njeni radovi privlače pažnju ne samo zbog neobične tehnike, već i zbog realizma, posvećenosti detaljima i snažnih priča koje prenose.

U intervjuu za “Dobro jutro” Jelena je govorila o tome kako je nastala njena ljubav prema slikanju kafom, zašto veruje da je talenat odgovornost, šta želi da prenese kroz svoje radionice i zbog čega su joj ljudi i njihove životne priče najveća inspiracija.

Govoreći o tome kako je došla na ideju da koristi kafu kao slikarski medij, Jelena Malešević kaže:

– Došla sam na tu ideju kada sam na Fejsbuku videla jedan rad urađen kafom. U uglu je pisalo coffee art i tehnika mi se veoma dopala. Otišla sam u kuhinju, skuvala domaću kafu i naslikala svoj prvi rad kafom. Mnogo godina kasnije domaćoj kafi sam pridružila i espreso, pa danas upravo uz pomoć espresa nastaju moja najbolja dela – započinje priču umetnica.

Prisetila se da je prve radove kafom uradila 2015. godine, odnosno da se ovom tehnikom bavi već oko jedanaest godina. Objašnjava da je teško izdvojiti jednu vrstu kafe kao najbolju za slikanje.

– Trenutno ne mogu da kažem koja je najbolja, jer mi se čini da jedna ne može bez druge, i domaća kafa i espreso. Možda mi je espreso sada ipak draži zato što mi daje više mogućnosti. Ali domaća kafa je baza i osnova, od nje je sve počelo, tako da je nikada ne bih zanemarila niti zaboravila.

Govoreći o tehnici rada, ističe da se ona ne razlikuje od motiva do motiva.

– Ne mogu da kažem da postoje različite tehnike. Postoje različiti motivi, pa se svakom od njih pristupa na drugačiji način. Ali što se same tehnike tiče, potpuno je isto. Kao kada biste crtali olovkom.

Najveći izazov, kaže, predstavljaju portreti i ljudska lica.

– Tu ima mnogo detalja, a ja sam sklona detaljima jer volim realizam i hiperrealizam. Što se tiče prirode i životinja, i one umeju da budu zahtevne, naročito zbog dlake. Suštinski, svi organski oblici, odnosno prefinjeniji oblici, uvek su izazovniji za rad od pravih linija i tehnički preciznih formi. Upravo zato više volim organske oblike, jer se u njima više pronalazim – kaže ona.

Ljubav prema crtanju, kako kaže, pokazivala je još u detinjstvu.

– Još kao dete bilo je očigledno da imam talenat za crtanje.

Seća se da tada nije crtala kafom, već svim materijalima koji su joj bili dostupni.

– Mnogo sam volela da crtam ljude i svakodnevne događaje iz života. Pošto sam obožavala fudbal, često sam crtala fudbalere,  njihove portrete, cele timove, scene na terenu i različite pokrete. Već tada se videlo da odskačem od druge dece, koja su uglavnom crtala jednostavnije motive. Ja sam crtala cele figure i lica, pa su me često pitali:”Kako ti to tako nacrtaš?” Meni je, s druge strane, bilo čudno kako oni ne mogu da nacrtaju ono što vide.

Uz osmeh se priseća i jedne zanimljive navike iz detinjstva.

– Često sam raspravljala s drugom decom i govorila:Pa kako to tako crtate? Kako ne vidite da to ne izgleda tako? Kao detetu, to mi zaista nije bilo jasno.

Jelena ističe da je kasnija pauza u crtanju, iako nenamerna, bila dragocena.

– Sticajem životnih okolnosti napravila sam veliku pauzu. Danas mislim da mi je ona zapravo značila, jer je za to vreme moj talenat sazreo. Kao i sve drugo u životu.

Govoreći o povratku crtanju nakon duže pauze, umetnica kaže da je upravo tada shvatila koliko se njen pogled na umetnost promenio.

– Kada sam sa 24 ili 25 godina ponovo uzela olovku u ruke, shvatila sam da sve oko sebe vidim drugačije, bolje, preciznije i zrelije. Tokom pauze od skoro deset godina gotovo da nisam crtala, možda svega dva puta. Potpuno sam izašla iz tog sveta. Kada sam ponovo sela da crtam, umetnost me je sve više privlačila. Nisam pronalazila smisao u nekim drugim stvarima i osećala sam potrebu da ispunim taj deo sebe.

Dodaje da je vremenom postala svesna odgovornosti koju nosi talenat.

– Shvatila sam da je velika odgovornost na svima nama kojima je talenat dat još u detinjstvu. Važno je da se prema njemu odnosimo odgovorno, da ga razvijamo i prenosimo drugim ljudima. Tako sam došla i do radionica. Njihov cilj je, pre svega, da prenesem svoj talenat i znanje koje sam stekla kroz umetnost slikanja kafom, ali i kroz umetnost crtanja uopšte. Želim da što više ljudi vidi ovu tehniku i da se i sami oprobaju u njoj – smatra ona.

Ističe da se poslednjih godina posebno posvetila radu sa kafom i edukaciji drugih.

– Jedanaest godina je prošlo otkako sam otkrila slikanje kafom, ali se njome nisam sve vreme intenzivno bavila. Poslednje tri godine potpuno sam se posvetila ovoj tehnici, dok radionice održavam oko godinu i po dana. Zadovoljna sam kako se sve razvija.

Objašnjava da različite nijanse na slikama postiže dugogodišnjim eksperimentisanjem sa kafom.

– Kao samouka, posmatrala sam kako se kafa ponaša posle jednog dana, dva, tri ili pet dana stajanja. Posebno sam proučavala espreso.

Govoreći o razlikama između domaće i espreso kafe, dodaje:

– Domaća kafa je komplikovanija zbog taloga. Posle dva ili tri dana, zbog svoje strukture, počinje da hvata buđ i zato ne može dugo da stoji. Sa druge strane, espreso kafa, bar u mom iskustvu, ne buđa nakon nekoliko dana. Menja se u zavisnosti od toga da li stoji u zatvorenom prostoru, u hladu ili na suncu.

Otkriva da je upravo količina vode ključ za dobijanje željenih tonova.

– Najvažnija je količina vode koja se u određenom trenutku nalazi u espresu. Što je manje vode, kafa je gušća i tamnija, pa je koristim za najtamnije tonove. Kada ima više vode, dobijam svetlije nijanse.

Govoreći o vremenu potrebnom za izradu jednog rada, ističe da sve zavisi od složenosti motiva.

– Kafa je spor medij. Jednostavniji rad mogu da završim za dva dana, dok na zahtevnijim radim nedeljama ili čak mesecima.

Najzahtevniji rad koji je do sada uradila bio je, kaže, veliki format rađen po narudžbini.

– Najveći rad koji sam uradila bio je dimenzija dva metra sa metar i dvadeset pet centimetara. Naslikan je u potpunosti domaćom kafom i radio se po porudžbini pre tri godine. Na njemu sam provela više od 500 sati.

Posebno mesto u njenom radu zauzima upravo priča koja stoji iza te slike.

– Predstavila sam životnu priču čoveka koji je naručio rad. Bila je to izuzetno zanimljiva priča, kao i okolnosti pod kojima je nastala. Oduvek sam volela da čitam i slušam životne priče ljudi. One su mi najveća inspiracija. Često sam se pitala zašto me toliko privlače i da li će me to jednog dana odvesti do nečeg velikog. Onda se pojavio čovek koji mi je rekao: “Želim da moju životnu priču naslikate kafom.” U tom trenutku pomislila sam koliko u životu ništa nije slučajno i koliko sve ima svoj smisao. Tako je nastala ta slika. Napravila sam i video o celom procesu, koji je privukao veliku pažnju.

Na pitanje da li slike vremenom blede, odgovara da takvo iskustvo nije imala.

– Bar ja to nisam primetila. Još imam svoju prvu sliku, naslikanu pre jedanaest godina, i izgleda isto kao prvog dana.

Ipak, napominje da je taj prvi rad nastao u mnogo skromnijim uslovima.

– Rađen je domaćom kafom, sa dosta taloga, i to na običnom papiru za štampu, koji uopšte nije namenjen za ovakvu tehniku. Zbog toga bi mogao lakše da se ošteti, ali ga čuvam uramljenog – otkriva ona.

Za dugotrajnost radova, smatra, najvažniji su pravilni uslovi čuvanja.

– Ljudima uvek savetujem da slike ne drže na direktnom suncu, jer sunce nije dobro ni za jednu umetničku sliku. Najbolje je da budu uramljene i postavljene na odgovarajuće mesto u prostoru. Za ovih jedanaest godina zaista nisam primetila da radovi blede ili gube kvalitet.

Govoreći o podlozi na kojoj stvara, Maleševićeva ističe da trenutno radi isključivo na papiru.

– Probala sam i platno, ali mi nije dalo rezultate kakve sam želela. Zavisi od vrste platna, neka su sasvim dobra, ali ono klasično slikarsko platno nije se pokazalo kao najbolje, naročito za domaću kafu. Nisam mnogo eksperimentisala, jer sam brzo shvatila da je papir daleko bolji i zato njega koristim.

Dodaje da su radovi veoma postojani.

– Posebno kada radim espreso kafom, gotovo je nemoguće da se slika ošteti dodirom ili da se boja skine. Jedino bi mogla da se ošteti namernim grebanjem ili cepanjem.

Na pitanje koliko je do sada uradila slika, odgovara da ih nikada nije tačno brojala, ali misli da ih ima stotinak. Otkriva da, zanimljivo, nikada nije naslikala autoportret.

– Nikada mi to nije bilo posebno zanimljivo. Možda jednog dana i uradim autoportret, ali mi je to uvek delovalo pomalo egocentrično. Ipak, ljudi mi ponekad kažu da pojedini likovi na mojim slikama liče na mene, iako to nikada nije bilo namerno. Verovatno je to sasvim prirodan odraz umetnika.

Govoreći o radu sa početnicima na radionicama, kaže da najveća prepreka nije nedostatak talenta, već nedostatak samopouzdanja.

– To nije karakteristično samo za početnike. Često upravo oni koji lepo crtaju najmanje veruju u svoje sposobnosti. Moj najveći zadatak je da razbijem tu nesigurnost. Kada to uspemo, sve ostalo ide mnogo lakše.

Primećuje da polaznici u početku često potcene tehniku slikanja kafom.

– Volim da ih polako uvodim u proces. Kafena tehnika zahteva veliku koncentraciju i posvećenost. Ne možete raditi više stvari istovremeno. Posle prvih pola sata često me pitaju:”Zar ćemo stalno samo nanositi slojeve?” A onda im pokažem treću, veoma gustu kafu, gotovo bez vode. Tada nastaje oduševljenje. Na kraju radionice često mi kažu da im se više uopšte ne ide kući.

Ističe da joj upravo atmosfera na radionicama daje najveću motivaciju.

– Posle svake radionice osećam ogromno zadovoljstvo i pomislim da ovim želim da se bavim zauvek. Volela bih da još više ljudi čuje za ovu tehniku i dođe da je isproba, jer je atmosfera zaista posebna.

Iako je razmišljala o kombinovanju kafe sa drugim tehnikama, odlučila je da ostane dosledna svom izrazu.

– Mnogi je kombinuju sa drugim materijalima, ali meni je važno da kafa ostane kafa. Ako budem radila nešto drugo, to će biti potpuno odvojeno.

Govoreći o učenju tehnike, smatra da su za prve ozbiljne rezultate dovoljni sati posvećenog rada.

– Radim individualne i grupne radionice. Kada radim jedan na jedan, potrebno je oko osam sati da zajedno prođemo ceo proces, od početka do završene slike. Posle toga ljudi često ne mogu da poveruju da su sami napravili rad koji izgleda profesionalno.

Svoje znanje, kaže, prenosi potpuno nesebično.

– Radim srcem. Nemam strah da će neko, ako prenesem svoje znanje, postati bolji od mene. Naprotiv, bila bih srećna da me mnogi nadmaše. Verujem da tehnika slikanja kafom ima veliku budućnost i volela bih da iz naše zemlje potekne još mnogo umetnika koji će je razvijati.

Istražujući ovu oblast, nije pronašla mnogo umetnika koji se ozbiljno bave isključivo slikanjem kafom.

– Nisam upoznala nikoga uživo ko radi isto što i ja. Istraživala sam radove umetnika iz sveta, ali ih zaista nema mnogo. Pojavljuju se pojedinci koji urade neki veliki rad ili obore rekord, ali to nije isto što i dugogodišnje bavljenje ovom tehnikom. Sve što danas znam naučila sam sama, jer na internetu nisam pronašla osobu koja se ozbiljno i isključivo bavi slikanjem kafom.

Na pitanje da li voli da pije kafu, kroz osmeh odgovara:

– Volim da popijem kafu, ali nisam zavisnik. Najviše volim kombinaciju kafe i slatkiša. Verovatno se to ne bi reklo na osnovu mog izgleda, ali stalno treniram.

Govoreći o planovima, otkriva da želi da se posveti temama koje imaju dublju duhovnu poruku.

– Već dugo razmišljam o jednoj duhovnoj temi koja će biti povezana sa pravoslavljem, ali i sa našim svakodnevnim životom. Volim da istražujem veru i duhovnost i mislim da će to biti veoma zanimljiv i dubok rad.

Posebno mesto u njenom stvaralaštvu zauzimaju i deca.

– Privodim kraju sliku na kojoj su prikazana tužna i zabrinuta deca. Želim da pokažem koliko se danas često zaboravlja na decu, dok odrasli previše razmišljaju o sebi. Nakon toga planiram da naslikam još jednu sliku na kojoj će biti nasmejana i srećna deca. Te dve slike činiće jednu celinu.

Dodaje da upravo u deci pronalazi najveću inspiraciju.

– Ja i odrasle ljude često posmatram kao decu. Takav pristup mi pomaže da lakše razumem ljude i njihove mane. Kada primetim nešto loše kod nekoga, zapitam se kakav je bio kada je imao šest ili deset godina. Verujem da tada nije bio takav.

Jedan od narednih ciljeva jeste i samostalna izložba.

– Želela sam da je organizujem ove godine, ali nisam stigla. Već sam izlagala na različitim manifestacijama i reakcije publike bile su sjajne. Ljudi se posebno iznenade kada saznaju da su slike rađene kafom.

Podseća da, osim kafom, stvara i rapidografom i olovkom.

– Na mojoj Instagram stranici mogu da se vide i radovi urađeni rapidografom i olovkom. To je isti umetnički izraz, samo u drugoj tehnici.

Govoreći o planovima za izložbu, kaže da želi da bude organizovana na visokom nivou.

– Verujem da će prva veća samostalna izložba biti naredne godine, ako Bog da. Dobijam mnogo poziva da izlažem na različitim mestima, ali želim da sačekam pravi trenutak. Volela bih da predstavim nekoliko velikih formata i da publika odmah vidi ono najbolje što radim.

Otkriva da slike radi i po narudžbini.

– Prodajem radove i često radim po porudžbini. Pored slika kafom, uradila sam i nekoliko apstraktnih radova akrilom. To nije moja osnovna tehnika, ali su naručioci bili veoma zadovoljni.

Kada je reč o cenama, objašnjava da one zavise od formata.

– Više volim veće formate, jer su mi manji mnogo zahtevniji za oči. Za format A3 cena je uglavnom od 500 evra, dok je za A4 oko 300 evra – otkriva Jelena Malešević

Tekst, foto i video Dijana Maksimović