Oman (Inula helenium), kod nas poznat i kao volujsko oko, žuti kolotoč, ognjica, veliki volujak, je visoka, zeljasta biljka iz porodice glavočika, prepoznatljiva po velikim, žutim cvetovima nalik suncokretu, krupnim, duguljastim listovima s nazubljenim ivicama i snažnom, debelom, mesnatom i mirisnom rizomu koji je i najvredniji deo biljke. Najčešće raste divlje ali se i gaji kao lekovita biljka. Prijaju mu vlažna mesta, livade, obale reka i često se sreće na ivicama šuma. Kod nas se može videti i po seoskim baštama kao skup od nekoliko biljaka. Retke su veće površine na kojima se plantažno gaji. U Srbiji je najzastupljenija u području srednjeg Banata. Nedavno je na nekoliko malih parcela u okolini Šapca pokrenuta proizvodnja ali se nije daleko odmaklo.
Iako je poreklom iz centralne Azije, oman je čest stanovnik južnoevropskih nizija. U prirodi raste na vlažnim mestima te ga u baštama valja često zalivati, a na njegov rast i razvoj povoljno deluju dugi sunčani dani. Njegov centralni koren je krtolast i mesnat, sporedno korenje vlaknasto, a snažna stabljika može dostići visinu i do dva metra.
Melem za rane i čaj protiv tuberkuloze
Najzastupljeniji lekoviti sastojak je inulin, zbog kojeg se i gaji ili sakuplja, a koga u jesenjim mesecima u korenu može biti i do 45 procenata. Takođe sadrži i laktone gorkog ukusa, triterpene, fitosterole, saponine, sluzi, smole…
U svojoj postojbini Aziji korišćen je za poboljšanje cirkulacije, razređivanje gustog bronhijalnog sekreta i olakšanje iskašljavanja, a primenjen spolja u obliku masti kao sredstvo za oporavak mišića i zarastanje kostiju posle preloma. Hipokrat je upotrebu omana preporučivao kod bolesti materice, a u srednjem veku omanovo vino je važilo kao univerzalni lek protiv svih vrsta zaraznih bolesti, čak i kuge čije su epidemije harale Evropom u više navrata.
U narodnoj medicini žvakanje svežeg, dobro očišćenog korena preporučuje se kao sredstvo za podsticanje apetita, jer njegovi gorki aktivni sastojci stimulišu lučenje sokova za varenje, a visoka koncentracija inulina stimuliše crevni tranzit. Sveži listovi su odličan melem za zarastanje rana i lečenje vlažnih ekcema. Čaj od korena tradicionalno se koristio za lečenje tuberkuloze. U letnje doba, na selu, omanov koren se koristio i kao sredstvo protiv komaraca, tako što se njime posipao žar. U lečenju životinja čaj ili mast od omana koriste se za spoljnu upotrebu kao sredstvo za zarastanje rana.
Detoksikacija kao preventiva
Novija istraživanja u laboratorijskim uslovima „in vitro“ pokazala su da alkoholni ekstrakt omana može povoljno delovati na zaustavljanje rasta malignih ćelija melanoma kože i raka materice, dojke i pankreasa, a njegovi lekoviti sastojci doprinose detoksikaciji, tako da se upotreba može preporučiti i u preventivne svrhe.
Etarsko ulje omana pokazuje baktericidni efekat na Staphylococus pyogenes, Staphylococus aureus kao i na Mycobacterium tuberculosis, a deluje i antifungalno, na brojne sojeve gljiva odgovornih za gljivične infekcije noktiju i kože.
Obzirom da upotrebom korena bez lekarskog saveta može doći do iritacije mukoznih membrana i povraćanja, neophodno je strogo poštovanje preporučene doze. Kao i kod ostalih biljke iz porodice Asteracee, njegova spoljna primena može izazvati kontaktni dermatitis, stoga se osobama, sklonim alergijama, savetuje oprezna upotreba dok se deci ne preporučuje ni spoljašnja, ni unutrašnja upotreba.
U lekovite svrhe najčešće se koristi rizom koji je granat i u obliku krtole i omanov koren koji je iznutra bele boje. Vadi se u jesen i proleće (kod sadnica od 2-3 godine starih), očisti, dobro opere, iseče na manje delove, a zatim se suši u lekovite svrhe. Oman cvet se takođe upotrebljava kao narodni lek. Biljka cveta u julu i avgustu. Kinezi smatraju kako cvet omana ima izuzetna antibakterijska svojstva i da leči respiratorne tegobe. Čaj od cveta ima i snažno diuretičko dejstvo. Ovaj gorki napitak takođe poboljašava apetit.
Amajlija za ljubav
Nekada se verovalo da na Đurđevdan biljka oman ima korisnu ljubavnu moć. Zbog toga su devojke uoči Đurđevdana sušile oman i koristile kao amajliju za ljubav. U grčkoj mitologiji ova biljka nosila je naziv po Heleni iz Troje za koju se verovalo da je nosila cvetove omana kada je oteta iz Sparte. Legenda kaže da je oman rastao gde god su njene suze pale. Nekada se koren omana pripravljao i kao slatkiš koji se jeo protiv kašlja.
Sveži ili osušeni koren omana koristi se i u hrani i piću kao začin, a najčešće se od njega pripravlja čaj. Sveži koren može se dodati u med ili ekstrahovati u alkohol. Vino od omana ima gorkasti ukus, a preporučuje se protiv „telesnog slabljenja“. U Francuskoj i Švajcarskoj koristi se prilikom proizvodnje alkohola apsinta. Oman se može koristiti i u kozmetičke svrhe. Najčešće se dodaje u sapune i kozmetiku zbog svog mirisa.
Čaj od omana
Za pripremu čaja od omana uzmite jednu do dve kašičice sušenog korena, prelijte ga s 250 ml ključale vode, poklopite i ostavite da odstoji 10 do 15 minuta. Procedite i pijte. Po želji malo zasladite medom. Pije se do tri puta dnevno.
Sirup
Za pripremu sirupa od omana treba 50 grama usitnjenog korena kuvati 20 minuta u 500 ml vode. Posle toga sirup se procedi i doda mu se 500 g meda, dobro izmeša, ulije u čistu flašu, čuva u frižideru i pije po jedna kašičica 3-4 puta dnevno.
Tinktura
Tinktura se priprema od 50 grama usitnjenog korena koji se prelije sa 500 ml 40 postotnog alkohola i ostavi da odstoji 10 do 15 dana. Posle toga se procedi i čuva na tamnom i hladnom mestu. Uzima po 20 do 30 kapi 3 do 4 puta dnevno tako što se ukaplju u čašu vode. Upotrebljava se i kao preventiva i kao lek, a naročito je delotvorna kod rastvaranja i izbacivanja sekreta.
Mast
Za mast od korena omana potrebno je 50 grama usitnjenog korena koji se pomeša sa 100 g svinjske masti i ostavi da se zagreva na laganoj vatri 30 minuta. Posle toga, mast se ohladi, sutradan se malo zagreje da postane tečna, procedi u teglicu, ohladi i čuva u frižideru, a koristi za masažu bolnih područja.
Piše: Svetlana Mujanović
Foto: AdobeStock
