Na našim prostorima kelj ne spada u grupu omiljenog povrća, kao što su paradajz, paprika i krompir ali je zbog obilja nutrijenata potrebno da se nađe na trpezi. Kelj se može sejati i uzgajati tokom cele godine, što zavisi od sorte i dužini njene vegetacije. Razlikujemo ranu, srednje ranu, kasnu i zimsku proizvodnju.
Za ranu prolećnu proizvodnju mora se sejati u tople leje, plastenike ili staklenike tokom novembra i decembra, a posle 30 do 35 dana se rasađuje. Za kasnu proizvodnju kelja setva se obavlja krajem maja i početkom juna u otvorene leje, sadnja rasada krajem juna i početkom jula, a berba je u oktobru. Za zimsku proizvodnju setva se obavlja krajem avgusta, početkom septembra u otvorene leje, sadnja krajem septembra početkom oktobra, a za berbu pristiže tokom zime i u rano proleće. Zimska proizvodnja karakteristična je za mediteransko područje i okućnice, posebno poslednjih godina kada su zime prilično blage. Gaji se isto kao kupus.
Pun vitamina, minerala i belančevina
Kelj je dvogodišnja biljka iz porodice krstašica (Brassicaceae). Sadrži dosta C – vitamina, kalijuma i belančevina, a ima vrlo malu kaloričnu vrednost što upućuje na njegovu izvanrednu biološku hranljivu vrednost. U 70 grama glavice nalazi se oko 33 kalorije, 2.21 g proteina, 6.7 g ugljenih hidrata, 1 g vlakana i oko 0.47 g lipida. Izdržljiviji je od kupusa i bolje podnosi visoke temperature i sušu, baš kao i niske temperature i mraz. Zbog toga je idealan za gajenje u našem podneblju, a kada su zime blage, bez problema se bere sve do proleća. Listovi su mehurasti i ne priljubljuju se čvrsto jedan uz drugi, pa glavica nije tvrda kao kod kupusa. Boja listova varira između tamnozelenih nijansi, kakve imaju spoljni i žutozelenih na unutrašnjim listovima. Postoje kultivari koji zbog svog dekorativnog izgleda služe kao ukrasne biljke.
U stadijumu rozete i glavice otporniji je na niske temperature. Posejano seme, uz potrebnu vlažnost, počinje da klija na 1 do 5 stepeni. Za vegetativni rast biljke optimalna je temperatura 15 do 20, a rast prestaje na temperaturi višoj od 25 stepeni. Čim uslovi postanu povoljni, rast se nastavlja. Mlad rasad se mora redovno zalivati, svako veče ako je sušno. Kada biljke ojačaju, zalivanje se postepeno smanjuje. Zahtevi za vodom su najveći tokom rasađivanja, formiranja lisne rozete i početka formiranja glavice.
Kelj ima visoke zahteve za kvalitetnim i humusnim zemljištem. Može uspevati na gotovo svakom tipu zemljišta, pod uslovom da je duboko, strukturno, da ima dobar kapacitet za vodu i vazduh i da mu je pH vrednost 6 do 6,5 (blago kiselo). Dobri predusevi su mu leguminoze poput graška, pasulja, boranije, boba, zatim krastavac, krompir, strne žitarice kao i preorane prirodne i veštačke livade. Ne podnosi gajenje u monokulturi.
On je dobra pretkultura većini povrtarskih vrsta, jer posle berbe ostavlja značajnu organsku masu i zemljište s malo korova, odnosno korovskih semena. Kelj dobro podnosi đubrenje stajnjakom u količini 30 do 50 t/ha. Na osnovu hemijske analize zemljišta, đubri se organskim i mineralnim đubrivima. Prihranjuje se azotnim đubrivom dva-tri puta, obično pre kultiviranja.
Vreme i način obrade zemljišta zavisi od vremena setve. Za kasnije rokove sadnje obrada se obavlja u tzv. jednoj fazi, što se odnosi na đubrenje, oranje, tanjiranje, kultiviranje kao i ravnanje zemljišta, kako bi se popunile rupe i uklonile depresije u kojima bi se duže zadržavala voda. Cilj je rastresanje zemljišta i stvaranje dobre strukture u sloju 8 do 10 cm. Kelj se bere ručno rezanjem glavice i to obično tek kada temperature padnu ispod nule. Što je duže izložen hladnoći, slađi je i blažeg ukusa.
Piše: Dipl. inž. Slavica Kodžopeljić,
PSS služba „Agroznanje“ doo Zaječar
