Na pitanje da li su stare i autohtone sorte globalno zaboravljeni resurs ili briga pojedinca, profesorica Dajić Stevanović odgovara:
– Ima dobrih primera ljudi koji su posvećeni starim vrstama voća i povrća. Što se tiče stanja de jure, postoje zakonski okvir i međunarodne obaveze. Međutim, stanje de facto pokazuje negativne uticaje. Genetički resursi nisu prepoznati među prioritetima agrarne politike. Ima zakona koji su godinama u fazi nacrta. Takođe, nisu prepoznati ni u okviru mera IPARD programa. Problem su i subvencije, mere podrške, ulaganje u infrastrukturu. Postoji nedostatak projektne podrške, podataka, dokumentacije i inventarizacije. Banka biljnih gena nije dovoljno funcionalna, a javna svest je niska.
Ideja i pitanje da li se od starog može napraviti novo, ili kako ona kaže „od babe devojka“, nameće odgovor da postoje rešenja i da očuvanje starih sorti nije nemoguće:
– Najpre nam je potrebna institucionalna i zakonodavna podrška, registar starih sorti i banka biljnih gena. To podrazumeva implementaciju i prepoznavanje bioloških genetičkih resursa u strategijama razvoja. Zatim su potrebne subvencije i ulaganja u programe, podrška istraživanjima i ljudskim resursima. Krioprezervacija, odnosno zamrzavanje i dugo čuvanje materijala je takođe potrebno. Što se tiče vaninstitucionalne podrške akcenat treba staviti na razvoj organske, integralne, regenerativne i multifunkcionalne poljoprivrede i ekoturizam, zatim, na proizvodnju „slow food“ super hrane. Neophodna je podrška zaboravljenoj i neiskorišćenoj kulturi, takozvanim ukusima detinjstva. Važna je promocija tradicionalnih proizvoda, jačanje javne svesti o starim sortama, učešće civilnog sektora i mreža, kao što je „Okvir života”. Očuvanje znači izvor novih sirovina i stvaranje superiorne, funkcionalne hrane budućnosti. Reč je o oplemenjivanju, stvaranju novih genotipova. Sve bi to pozitivno uticalo na agro i ekoturizam, a generalno zadire u pitanje nacionalnog identiteta.
Piše: Biljana Nenković
