Kovrdžavi kelj (Brassica oleracea var. sabellica) je među poslednjim iz grupe kupusnjača počeo da se gaji i to na malim površinama, u baštama. Veoma je sličan klasičnom, „glavatom“, može se pripremiti u obliku variva ili kao prilog na lešo. Ali, za razliku od klasičnog, kovrčavi se može pronaći u zelenim i tamnoljubičastim nijansama, to je kelj koji ne raste u glavicama nego na stabljici. Beru se donji listovi, a gornji se ostavljaju da bi biljka nastavila da raste. Zbog toga je vreme berbe prilično dugo. Prednost kovrčavog kelja je otpornost i na vrlo niske temperature tako da njegova berba traje sve do proleća. Tokom niskih temperatura u njegovim listovima nakuplja se šećer pa postaje sladak. Zbog toga je čest sastojak sokova, smutija, pa čak i čipsa.

Ima velike žilave listove, vrlo kovrdžave, dobro izraženog ukusa. Boja im varira od bledo zelene do tamnozelene, ponekad do zelene s plavim prelivom. Najviše se koristi za pripremu zelenih sokova, čipsa i sličnih jela, a može da se jede i sirov jer se lako vari. Kada se tek kratko „propusti“ kroz ključalu vodu i prodinsta na puteru i belom luku, blagotvorno deluje na želudac i ceo sistem za varenje.

Piše: Dipl. inž. Slavica Kodžopeljić,

PSS služba „Agroznanje“ doo Zaječar