Herceg Novi je crnogorski grad koji vam već na prvom susretu pokaže da neće biti lako osvojiti ga. Ne samo zbog uzbrdica i bezbrojnih stepenica koje vode od mora prema starom gradu, već zato što iza gotovo svakog ugla krije neku priču. Ovde se ne šeta samo pored mora, ovde se zaviruje u stara dvorišta, zastaje pred kamenim kućama, otkrivaju tragovi velikih pisaca i slušaju priče Novljana.

Najbolje je, zato, krenuti bez plana. Jer ako imate plan, možda ćete videti Kanli kulu, Forte Mare, Sat kulu i Šetalište Pet Danica. Ako nemate plan, videćete Herceg Novi.
Jedan od najlepših primera za to je Kuća nobelovca Iva Andrića na Toploj. Pisac je sa suprugom Milicom Babić u Herceg Novom pronašao svoj mir, a kuća u kojoj je živeo danas je muzej. U njoj se čuvaju fotografije, dokumenti, biblioteka, kabinet i uspomene na Andrićev život u gradu.
Posebna priča je bašta. Andrić je svojevremeno napravio spisak biljaka koje je želeo oko kuće, pa je prilikom obnove vrta zasađen veliki broj tih vrsta. Danas je to jedno od najlepših mesta u gradu za predah, zelenilo, mir i pogled koji kao da objašnjava zbog čega je pisac baš ovde želeo da provodi dane.
Postoji i jedna zanimljiva anegdota vezana za kuću. Nakon Andrićeve smrti, ona je ponuđena na korišćenje čuvenom Zuku Džumhuru. On je to odbio, uz obrazloženje koje je ostalo zapamćeno: „Ko sam ja da živim u kući Ive Andrića.“

Nekoliko ulica dalje nalazi se potpuno drugačija priča. Kuća Stevana Raičkovića danas je pusta i zatvorena. I upravo zbog toga prizor ima posebnu težinu. Pesnik koji je toliko voleo Herceg Novi da mu je posvetio i knjigu “Čarolija o Herceg Novom” danas je prisutan kroz svoje ime i stihove, dok njegova kuća ćuti iza zatvorenih vrata.
Nema muzejske gužve, nema turističkih grupa, nema ljudi koji razgledaju njegov radni sto. Samo kuća koja podseća da gradovi ne umeju uvek na isti način da sačuvaju svoje uspomene. Jedna kuća velikog pisca pretvorena je u muzej, druga stoji pusta. I upravo taj kontrast možda više govori o gradu nego deset turističkih brošura.

A onda stepenice. Herceg Novi ih ima toliko da bi čovek mogao pomisliti da su projektanti nekada davno odlučili da je najbolji način da stanovnici ostanu u formi upravo taj da im svakodnevni život pretvore u trening. Lokalci ih više i ne primećuju. Turisti ih, međutim, veoma brzo zapamte. Prvog dana se pitaju koliko ih ima. Drugog pokušavaju da pronađu put bez njih. Trećeg odustaju. Jer ovde gotovo svaki put vodi uz stepenice ili niz njih. A kada se popnete dovoljno visoko, Herceg Novi vas nagradi pogledom na more.

Posebno mesto u gradskom životu ima Pista, prostor koji Novljani dobro znaju i koji ima sasvim drugačiju atmosferu od klasičnih turističkih punktova. Tu se najbolje vidi da Herceg Novi nije samo razglednica, već grad koji ima svoje navike, mesta okupljanja i svakodnevni život koji traje nezavisno od turista.

A turista ovde ima mnogo, naročito leti. Ipak, zanimljivo je koliko brzo možete da ih ostavite iza sebe. Dovoljno je skrenuti sa glavne promenade, ući u neku sporednu ulicu ili se popeti nekoliko desetina stepenika i odjednom se nađete u potpuno drugom Herceg Novom, tišem, sporijem i mnogo intimnijem.
Šetalište Pet Danica ostaje njegova velika pozornica. Ujutru njime prolaze oni koji su krenuli u šetnju, tokom dana dominiraju kupači i turisti, a uveče se pretvara u mesto susreta. Tu se pije kafa, kupuje sladoled, razgovara, zastaje da se fotografiše more i, naravno, obećava sebi da će se „samo još malo prošetati“. To „još malo“ u Herceg Novom gotovo nikada nije malo.

Posebnu pažnju na šetalištu privlači i velelepna bela vila Karića. Smeštena tik uz more, svojim raskošnim izgledom odmah odudara od starog, kamenog lica Herceg Novog. Prolaznici je zagledaju, fotografišu i komentarišu, pa je vremenom postala još jedan detalj koji privlači pažnju na ovoj promenadi.

A uz taj deo šetališta vezuje se i jedna od priča koje ćete najčešće čuti od Novljana. Za jedan restoran priča se da je njegov vlasnik Emir Kusturica. U gradu će vam to reći gotovo usput, kao da je reč o nekoj sasvim običnoj stvari, ali upravo takve priče daju Herceg Novom posebnu atmosferu. Kusturica je inače zaista vezan za ovaj kraj i poznato je da je u Herceg Novom imao ugostiteljski objekat, pa priča dodatno golica maštu.

Grad ima i svoju pijacu, mesto koje turistu često otkrije više nego zvanični vodič. Tu se raspituje gde je dobra riba, ko prodaje domaće maslinovo ulje, odakle je stiglo voće i šta je tog jutra najbolje. Na pijaci se ne kupuju samo namirnice, kupuju se i informacije. A ako ste raspoloženi za razgovor, dobićete ih i više nego što ste tražili.
Tu se vidi i druga strana grada. Herceg Novi nije samo destinacija za nekoliko dana odmora. To je grad u kojem ljudi žive tokom cele godine, imaju svoje prodavnice, svoje kafiće, svoje pijace, svoje prečice i svoje male rituale.

Ima i tvrđave koje podsećaju na burnu prošlost. Kanli kula, čije ime znači „krvava kula“, nekada je bila zatvor, a danas je jedan od najpoznatijih prostora za kulturne događaje. Teško je danas zamisliti da se na mestu gde publika sedi i gleda film nekada nalazila tamnica.
Tu je i Forte Mare, tvrđava iznad mora, odakle pogled na zaliv izgleda kao scena iz filma. A kada tokom leta u gradu počnu festivali, koncerti i filmske projekcije, granica između grada i pozornice gotovo nestane. I upravo tada Herceg Novi pokazuje još jedno svoje lice.

Tokom Filmskog festivala, koji se tradicionalno održava na Kanli kuli i drugim lokacijama, grad na nekoliko dana postane velika filmska scena. Glumci, reditelji i novinari mešaju se sa turistima i Novljanima, a susret sa nekim poznatim licem u prolazu nije nikakva posebna senzacija.
Ali kada se festival završi, grad ponovo pripadne svojim stanovnicima. I možda je upravo to najveća čar Herceg Novog. On nije grad koji morate da „precrtate“ sa liste znamenitosti. On se otkriva slučajno.
U kući koja je pretvorena u muzej. U drugoj koja je ostala pusta. U priči koju vam neko ispriča na pijaci. U mački koja se izležava na kamenim stepenicama kao da su joj pripale. U starom prozoru iza kojeg više nema nikoga. U mirisu smokava i soli. U čoveku koji svakog dana sedi na istom mestu i gleda more.

Herceg Novi je grad kontrasta, istorije i savremenog života, turista i Novljana, gužve i tišine, otvorenih muzeja i zatvorenih kuća. I zato ga ne treba samo obići. Treba mu dozvoliti da vas malo provoza svojim ulicama, da vas natera da se popnete uz još jedne stepenice, da skrenete tamo gde niste planirali i da zastanete pred nečim što nije bilo u vodiču. Jer tek tada shvatite da najveće znamenitosti Herceg Novog nisu nužno one koje su označene na mapi. Neke su iza zatvorenih vrata. Neke rastu u Andrićevoj bašti. Neke su zapisane u Raičkovićevim stihovima. A neke jednostavno, žive na ulici. Herceg Novi je grad kome se uvek vraćate.

Tekst i foto Dijana Maksimović