Dunje su nekada čuvane na šifonjerima u hladnim, slavskim i spavaćim sobama. Poređane skoro jedna do druge čekale su svoj red da budu iseckane, u neko zimsko predvečerje, u topao kompot. Tamni i prozukli, mekši delovi su bili slađi, pa su mogli i da se odmah pojedu. Kriške dunja zajedno sa korom spuštale su se u šerpu za slatko do pola napunjenu vodom. Dodavala se po koja kašika šećera i za nekoliko minuta kujnom se širio još jači miris dunja.
Po pravilu u tim sobama skoro nikad se nije ložila vatra. Studen je izbijala iz zidova i drvenih patosa. Kad se unesu u sobu, prvih dana su mirisale najjače, a hladnoća je pojačavala njihove žute note. Svaki put kad se kroči u takvu prostoriju nozdrve bi zapahnule zdrave i jedre, kao tek ubrane dunje. Kasnije se čulo privikne ali miris se već zavukao u teške vunene jorgane i jastuke.
Zalihe uspomena na nekadašnji život
Imale su dunje na ormaru slatkast i pomalo opor miris. Jedini posao oko njih je bio da se s vremena na vreme okrenu. Tad se dobro i pogledaju. Ako nema nijedne potamnele tačkice ili kruga, ostajale bi na svom mestu. Ako se, pak, pojavila neka tačka, to je bio znak da je treba odmah izdvojiti, raseći i staviti u šerpu.
Tako je nekad moja baba čuvala dunje! Iako je od tada prošlo mnogo godina, moj otac, a njen sin, i dan danas s jeseni bira najzdravije dunje i ređa ih po ormaru u svojoj sobi. I to obilato. U desetoj deceniji života on zna da zdravo voće ne valja bacati, da ga treba sačuvati. Za ne daj Bože, za zla vremena, da se ne bacaju pare za kupovne stvari, da se pojede nešto zdravo. To su njegove zalihe uspomena na nekadašnji život. Kad mu se prijede nešto slatko, on uzima onu koja počinje da propada. Pažljivo skida sloj trepeljki i po koji list, pa nožem bira zdrave delove i pojede ih iz ruke. Kompot skoro više niko i ne kuva.
Nikada u dvorištu nismo imali zasađenu dunju. Kako su i odakle su one pronalazile put do naše kuće svakog oktobra, nije neka misterija. Njegovi stričevi su imali po koje stablo, pa se dva-tri kila dunja uvek selilo na naš ormar. Danas otac ima svoj dunjak od tridesetak ari. Neke godine rode ali ređe ne rode. Ne prija im moravska kotlina.
Kad se stabla načičkaju žutim dunjama, on bira najlepše i najkrupnije da sačuva za zimu, a ostalo ide u prodaju. Takav je život na selu. Iskonska borba da se preživi zima. Ljude vuku kroz život nagoni, uspomene i nostalgija. Želja da se vrate malo unazad, u teška ali jednostavna vremena. Tako su i merili vreme. Kad i zadnja dunja u nizu prozukne, znalo se da će uskoro novo godišnje doba i da je zimi skoro kraj.
Predaje mi ih u ruke kao najveće blago
Sad ih otac ostavlja i malo više od ona dva-tri reda na ormaru. Čuva ih u jednom magacinu, u kartonskim kutijama. Svaku uvije u papir da se ne dodiruju. Ušuška ih da ne gube vlagu, da zadrže ukus i sočnost. Svaki put kad dođem, on pita da li bi da ponesem koju dunju. I pre nego što odgovorim, on je već zamakao iza kuće i ide ka staroj štali, koja je pretvorena u magacin.
Dovlači kartonsku kutiju od banana i spretno odvija dunje iz novina. Preko svake pređe prstima celom korom, da ih obriše, da je još jednom proveri, pomiriše i predaje mi ih u ruke, kao najveće blago koje je mogao da mi pokloni.
On se ne razume previše u sorte i procente suve materije u dunjama. U duši je povrtar. Za njega su dunje bile samo zimsko voće. Ipak, žao mu je što je parcela bezvodna, pa ne može dunjak da se navodnjava. Kad naiđe loša godina i mraz obere sve, uzdahnuće i zabrinuto će reći:
„Ma, nema ni jedne, ni za ormar“!
Ali i u takvim godinama nađe po koju preživelu i opstalu do jeseni. Rodio taj dunjak ili ne, kod njega u sobi je svake zime isti red na ormaru. Ako nema dovoljno za ceo red, on će naizmenično ređati dunje i jabuke. Za njega je to kraj radova na poljima, vreme kada je, nekada, mogao da predahne, dok ne počne oranje. Kad i to završi, vratiće se umoran, da ga okrepi miris dunja. One čekaju njega i on njih, sa nadom da će zasladiti oduvek težak život!
Piše: Biljana Nenković
