Vrganji spadaju u jednu od najcenjenijih grupa gljiva koje se koriste u ishrani. Sam rod Boletus je opisan još 1753. godine i u njega su svrstavane sve gljive koje imaju himenijum u obliku cevčica i pora, uz pomoć kojih rasejavaju svoje spore, za razliku od gljiva sa listićima. Vremenom su naučnici iz tog roda izdvojili druge rodove za koje je utvrđeno da filogenetski nemaju mnogo veze sa vrganjima da bi se do kraja 20. i početkom 21. veka, razvojem molekularnih analiza, vrganji do kraja fragmentisali u niz novih rodova poput Suillellus, Neoboletus, Rubroboletus i drugi.
U rodu Boletus su ostali oni, nama najpoznatiji jestivi vrganji koji se masovno sakupljaju za ishranu i radi prodaje. Osnovne karakteristike ovog roda su:
– imaju karakterističan izgled pečurke (drška, šešir…),
– himenijum se sastoji od cevčica, a spore se rasejavaju kroz pore na njihovom kraju,
– meso im je belo i ne menja boju pri povredi,
– na dršci se nalazi karakteristična mrežica,
– pore na himenijumu su bele boje, u starosti žućkaste do zelenkaste.
Pravi vrganji (Boletus) spadaju u retke gljive koje se mogu konzumirati u sirovom stanju mada se mogu kuvati, dinstati, pržiti i spremati na mnoge načine. A, zbog svoje konzistencije mesa, dobrog ukusa i arome su popularni u mnogim svetskim kuhinjama, pogotovo u Francuskoj i Italiji.
Vrganji su dobri i za konzerviranje te se mogu uspešno sušiti, kiseliti, salamuriti i zamrzavati. U Srbiji su, uz lisičarke, najpopularnije gljive među komercijalnim beračima, jer plodonose stabilno i u velikom broju na terenima gde plodonose. Komercijalni berači sakupljene vrganje uglavnom prodaju nakupcima koji ih dalje plasiraju, a ređe ih prodaju sami ili direktno restoranima. Većina vrganja sakupljenih u Srbiji ide u izvoz.
Jestiva je i cenjena komercijalna gljiva.
Piše: Momčilo Daljev
Foto: Stevan Baluban
