Da je šipurak suv znaće se kad mu pokožica dobije blago smežuran izgled, a plod postane tvrd i lomljiv pod prstima.

– Ukoliko vremenske prilike idu na ruku i nema velike vlažnosti vazduha, proces sušenja napolju traje od dve do tri nedelje – dodaje Lidija.

Nakon toga šipurak se pakuje, najbolje je u platnene ili papirne vrećice i ostavlja za zimu u hladnoj prostoriji u kojoj je poželjan protok vazduha. Drugi način je ostavljanje u staklene tegle ili zamrzavanje ali tada postoji rizik da se izgubi dragoceni vitamin C. Dobro osušeni šipurak opstaće do jedne godine.

– Osušene plodove jedino ne treba stavljati u bilo kakvu plastičnu ambalažu ili kese – kaže Lidija.

Ko nema uslove za sušenje napolju, brže i praktičnije će osušiti šipurak u rerni ili dehidratoru. Retki su oni koji to mogu u sušarama, pogotovo ako su manje količine u pitanju. U dehidratoru i rerni proces sušenja traje pet-šest sati na najnižim temperaturama. Nakon rerne, plodove treba ostaviti na vazduhu najmanje još 12 sati pre pakovanja u tegle.

– Šipurak može da se prepolovi pre sušenja, pa čak i da se izvade koštice. Ali to je zaista veliki i zahtevan posao, koji nije preko potreban. U tom slučaju osušeni plodovi moraju da se proseju na situ, kako ne bi u čaj otišle i čuvene dlačice, koje mnogima smetaju – dodaje Lidija Jovanović.

Piše: Biljana Nenković