Kruška turšijara je stara domaća sorta kruške koja je prepoznatljiva po čvrstom plodovima i kasnom jesenjem zrenju. Plod je sitan do srednje krupan, prepoznatljivog kruškastog oblika, težine oko 100 grama. Pokožica je glatka i sjajna, žuto-zelene boje, često sa blagim rumenilom sa sunčane strane, dok je u donjem delu često hrapavo smeđa. Meso je belo, čvrsto, fino i slatkog ukusa. Spada u pozne, odnosno zimske sorte, pa se bere s jeseni, a tradicionalno se čuva za zimu (kako joj i samo ime delimično sugeriše u kontekstu ostavljanja/turšije ili zimskog zrenja). Pogodna je za amaterske voćnjake i ljubitelje autohtonih, starih sorti koje ne zahtevaju intenzivnu hemijsku zaštitu kao moderne sorte.
Kruška turšijara se specifično čuva jer njeni plodovi u vreme berbe (početkom novembra) dolaze izuzetno čvrsti i oporiji, a pun ukus dobijaju tek kada ugnjile ili odstoje. Zbog toga postoje dva tradicionalna načina za njeno čuvanje i skladištenje.
Tradicionalno čuvanje u vidu „turšije” (vodnjike) – Ovo je najčešći način po kojem je ova stara sorta i dobila ime. Biraju se isključivo zdravi, celi plodovi sa drškom. Kruške se operu i dobro osuše. Plodovi se ređaju u čiste posude ili burad sa drškama okrenutim nagore. Sve se prelije čistom bunarskom ili izvorskom vodom (ponekad se dodaju divlje jabuke, šipurak ili drenjine) i poveže gazom. Nakon fermentacije na tamnom i hladnom mestu, dobija se čuveni blago kiseli zimski napitak (vodnjika), a same kruške postaju meke, gnjile i spremne za jelo. Sok koji preostane može se piti cele zime, a stajanjem prelazi u domaće voćno sirće.
Skladištenje u svežem stanju (do ugnjilavanja) – Ako želite da plodove jedete sveže, cilj je da ih pustite da prirodno omekšaju (ugnjile) u kontrolisanim uslovima. Kruške se polažu u jednom sloju (najviše dva do tri reda) u drvene ili plastične gajbice. Dno gajbice i prostor između plodova poželjno je obložiti čistim papirom kako se plodovi ne bi direktno dodirivali i potpomagali truljenje. Gajbice se smeštaju u hladan, taman i umereno vlažan prostor bez promaje (poput podruma, ostave ili garaže). Idealna temperatura za dugotrajnije usporavanje zrenja je blizu 0 do 4 °C. Turšijaru treba redovno pregledati. Kada pokožica počne da menja nijansu, a meso postane tamnije i mekano pod prstima, kruška je „ugnjilila” i spremna je za jelo jer tada gubi oporost i postaje slatka.
Prilikom skladištenja u svežem stanju, gajbice sa turšijarom ne držite blizu jabuka ili paradajza. Ovo voće ispušta etilen, gas koji ubrzava proces zrenja, pa bi kruške mogle prebrzo da propadnu i istrunu umesto da pravilno ugnjile
Kruška turšijara se sadi i neguje po sličnim principima kao i druge autohtone sorte krušaka, ali uz veliku prednost jer je izuzetno otporna i zahteva minimalnu upotrebu hemijskih preparata. Najbolje je sadnju obaviti u jesen (od novembra do umerenih zimskih dana) jer se tako koren bolje prima i razvija tokom zime. Prolećna sadnja je takođe moguća, ali zahteva češće zalivanje. Iskopa se jama dubine i širine oko 50–60 cm. Na dno se stavlja sloj plodne rastresite zemlje. Sadnica se postavlja tako da mesto kalema bude oko 10 cm iznad nivoa zemlje. Koren se prekrije zemljom, lagano nagazi, a zatim se doda oko 20–30 kg stajskog đubriva (koje ne sme direktno dodirivati koren) i ponovo sve prekrije zemljom. Pošto se stare sorte često kaleme na bujnijim podlogama (poput divlje kruške), preporučeni razmak u okućnicama je oko 3 do 4 metra između stabala kako bi krošnja imala dovoljno mesta i svetlosti. Odmah po sadnji, svaku sadnicu treba obilno zaliti sa 30 litara vode kako bi se zemlja slegla oko korena.Rezidba se obavlja u kasnu zimu ili rano proleće pre kretanja vegetacije. Kod turšijare je važno formirati prozračnu krošnju i redovno uklanjati „vodopije“ (vertikalne divlje grane) kako bi sunce ravnomerno dopiralo do svih plodova. Svake druge ili treće godine u jesen poželjno je oko stabla ukopati stajsko đubrivo, dok se u proleće može dodati mineralno đubrivo (NPK) bogato azotom za bolji porast. Iako odraslo stablo ima dubok koren i dobro podnosi sušu, mladu voćku u prvim godinama nakon sadnje obavezno treba zalivati tokom vrelih letnjih meseci. Turšijara je autohtona sorta cenjena upravo zato što je veoma otporna na čađavu krastavost i druge bolesti. Često se uspešno gaji potpuno bez prskanja, što je čini idealnom za organski uzgoj u dvorištima.
