U Orahovcu, jednoj od enklava na jugu Kosova i Metohije, u kojoj sada živi oko 300 Srba, a kojih je pre sukoba na prostoru južne pokrajine 1999. godine bilo nekoliko hiljada, jutros je grupa od tridesetak mladića i muškaraca išla u tradicionalnu seču Badnjaka, jedan od običaja u okviru obeležavanja Božića.
Oko pet ujutru, prvo su se sastali ispred Crkve Uspenja Presvete Bogorodice iz 1859. godine, koja se nalazi u starom delu grada Orahovca, a u čijoj okolini i žive Srbi koji su uprkos svim nedaćama do današnjeg dana ostali na svojim ognjištima.
Odatle su po mraku pešice krenuli putem u dužini od tri kilometara do šume gde su sekli Badnjake, a kako je za Tanjug kazao Dobrivoje Đorić iz Orahovca, tradicija odlaska u seču Badnjaka nije prekidana čak ni u najtežim godinama.
Običaji proslave jednog od dva najveća hrišćanska praznika – Božića razlikuju se i u centralnoj Srbiji od mesta do mesta, što je slučaj i na Kosmetu, a Đorić pojašnjava da se kod njih svake godine rano ujutru, pre izlaska sunca, odlazi u šumu, pronađe Badnjak koji se posle molitve Bogu, prvo zalije vinom i pšenicom, pa se seče.
Đorić priča da se u Orahovcu veruje da Badnjak ne sme da padne na zemlju što je, kako kaže, suprotno od onoga što se veruje u centralnoj Srbiji.
Istim putem, oko kojeg su sada mahom naseljeni Albanci, sa Badnjacima se vraćaju do Crkve, gde ih ostavljaju kako bi ih uveče, nakon službe i paljenja Badnjaka, odneli kućama gde u krugu najuže porodice proslavljaju Badnje veče.
Osim što u Crkvi zapale sveće, u porti Crkve se odmore uz kuvanu rakiju, a primećuju da je do ove godine bilo interesantnije i znali su i da zapevaju, što je ove godine izostalo najvećim delom zbog, kako kažu, epidemije virusa korona.
Meštani naglašavaju da od ove tradicije nisu odustajali ni u godinama kada su izgredi Albanaca bili učestali, a njihova bezbednost ugrožena na šta su se, kažu, navikli.
Đorić navodi da čak i u tim godinama, na Badnje jutro nikada nisu imali problema.
Iako poslednjih par godina nemaju ozbiljnijih incidenata kada je reč o suživotu sa Albancima, navode da teško žive, a jedan od razloga je teška ekonomska situacija, jer osim par radnih mesta u školi, pošti i ambulanti, kao i minimalca koje primaju od države Srbije, nemaju drugih prihoda.
Kao veći razlog za tešku situaciju, navode zatvorenost i izolovanost, a u šali kažu da zbog mera protiv širenja virusa korona sada ih može shvatiti mnogo veći broj ljudi s tim što, dodaju, oni zatvoreni i skučeni žive već 20 godina.
Do pre par godina, i u seču Badnjaka su išli sa policijskom pratnjom, što je poslednje četiri godine nepotrebno jer, kako pričaju, i Albanci su se „smirili“.
„Hvala Bogu, nijedne godine nije bilo problema, nikada nije bilo problema prilikom odlaska po Badnjak. Imali smo i policijsku pratnju i išli smo i bez pratnje. U suštini, ovde nam je Bog jedina pratnja“, kaže Đorić.