Malo ljudi uspeva da spoji hobi i posao, strast i obavezu, a upravo je to pošlo za rukom Sanji Milošev (28), upravnici lovišta „Subotičke šume“, jednoj od retkih žena lovočuvara u Srbiji.
Sa radnog mesta lovočuvar početkom decembra je unapređena u referenta, ali i dalje sa kolegama radi kao prva među jednakima, a ono što je čini posebno srećnom jeste to što je uspela da hobi pretvori u profesiju zbog čega uvek s puno entuzijazma i pozitivne energije odlazi na posao.
Vredna Subotičanka je master ekonomije, upisala je i master studije lovnog turizma na PMF-u, još ranije je završila i kurs za komunalnog policajca.
– Lov mi je u genima, deda, otac i moje dve rođene sestre zaljubljeni su u lov, ali njima je to samo hobi, a ja sam uspela hobi da pretvorim u poziv. Bitno je da volimo to što radimo. Ništa mi ovde nije teško, naprotiv, uživam u obavezama – kaže Sanja.
Lovište nad kojim bdi obuhvata prostor od oko 6.000 hektara, u blizini je granice sa Mađarskom. Ima otvoreni i zatvoreni deo i gazduje nad muflonom, srnećom divljači, divljom svinjom, jelenom lopatarom, fazanom i drugom divljači.
– Svima koji radimo u lovstvu na prvom mestu je zaštita i unapređenje divljači i staništa. Kao lovočuvar staram se o divljači, posmatram je, pratim, vodim lovce u lov, vršim sanitarni odstrel, moram biti vešta da se prikradem dovoljno blizu, a da me divljač ne primeti, mada to nije uvek moguće, čuvam lovište od krivolovaca – priča o poslu s puno ljubavi.
Kada je tek počela da radi, uvidela je da bi joj i 46 sati dnevno bilo malo na poslu jer joj uvek manjka vremena. Koliko god da posla ima, obaveze su za nju uživanje zbog čega vreme leti, pogotovo kada je reč o boravku u prirodi. Lovište je odavno njena neistražena želja te je sa zaposlenjem dobila i čitav svet na dlanu.
– Školovanje je jako bitno, ali ono što se ovde dobije putem prakse je dragocenije. Kolege su jako dobre i pomogli su mi da se brzo uklopim. Mislim da u lovstvu ima dosta mesta za žene. Smatram da smo bolji organizatori – kaže Sanja Milošev.
Zakonom je predviđeno da lovočuvari nose i oružje.
– Velika je razlika između lovaca koji vole lov i love po zakonu i onih koji se iživljavaju radi koristi kao što su trofejna vrednost ili meso. Ako se ne gazduje sa divljači kako treba onda strada fond. Držimo sve u ravnoteži, onako kako treba da bude. U lovstvo se mora ulagati, a turistički lov je veoma bitan. Kod nas je najintenzivnije od oktobra do februara – poručuje Sanja.
I ranije se divila divljači, ali od kada je lovočuvar gleda ih sa još većom dozom poštovanja. Doživljava ih kao svoje i svaku pojedinačno želi da zaštiti.
– Divljač smatram „svojom“, osim šakala, oni su predatori, ima ih mnogo i poput neprijatelja su. Kada moram da odstrelim šakala, znam da činim dobro svim ostalim životinjama koje ne mogu da se brane.
Uvek je voljna da ljudima objasni pozitivne strane svog hobija i posla i da im prenese ljubav prema prirodi, dok sa sestričinom Aleksejom, koja ima 3,5 godine, vikendom često boravi u šumi i devojčica zna gotovo sve tajne prirode i već uživa u osmatranju životinja.
– Boravak u prirodi, bez obzira na to da li je neko lovac ili ne, uvek je dobrodošao. Ima dana kada u proseku dnevno pređem i do 20.000 koraka, nekada manje ili više, a za mene je najlepši deo posla je sinteza sa prirodom i divljači. Kada njih osmatram osećam se potpuno rasterećeno, to je neviđen osećaj. Kada mi majka kaže: „Opet ideš na posao“, odgovorim joj: „Ne, idem da odmorim“. Ovim poslom ostvaren je jedan od mojih većih snova, a za dalje mogu samo da poželim da odavde odem u penziju. Ovaj posao ne bih menjala ni za šta na svetu.
Na činjenicu da je lovočuvar i dobar lovac, osobe koje upozna reaguju pozitivno.
– Jako se iznenade, ali uglavnom pozitivno. Nisam se još susrela sa situacijom da je to neko osudio, ali svi vole da me ispituju. Najveće iznenađenje je kada kažem da sa još dve sestre, Marinom i Slobodankom, i ocem Slobodanom idem u lov. Po tome smo zaista jedinstvena porodica – kaže Sanja.
Izvor: Blic
Foto: Mapio.net
