USPOMENE DETINJSTVA NA SELU
Sve uspomene, one najlepše, mada i najteže vežu me za detinjstvo provedeno na selu. Nimalo lenjo, uvek u pokretu, stalno se nešto radilo, a imali smo tek koliko je trebalo. Nismo bili gladni, ni žedni, falila je poneka čokolada, „bolbona“ ili prava igračka, čisto da se ne bismo stalno igrali alatom. Da, falilo je i kozmetike. One kupovne, jer nam je beli, mada više žuti sapun dojadio. Dojadio je i miris njegov prilikom kuvanja veša u koji bi baba ubacila čitavu jednu kocku i pomešala sa malo, vrlo malo praška, dojadilo i pranje sudova krpom i ceđu dok oči ne pobele.
A ta ceđ, to je tek posebna priča. Svi smo mi voleli kad malo šerpa uhvati jelo, obično krompir. Pa se trkamo ko će viljuškom više da nagrebe onaj najslađi deo, hrskav, a mastan. Samo je pucalo. U tom zanosu obično bi nas omelo jedno strinino pitanje:
– Ajte vas dve, koja će da oriba šerpu?
I – preselo bi nam sve. Sama pomisao na rabotu od koje posle ruke nikako da opereš, jer sve pod nokte ulazi, a miris ostaje danima, razbila bi maštu o odlasku na reku, uživanju sa društvom i jednom slobodnom danu.
Kosa kao svila, a koža mekša od paperja
Snaga nejaka, ruke male, a šerpe velike, bar nam se tada činilo, najveće koje su postojale. Baba bi nam u dvorište donela malo peska koji smo uvek pred šupom imali, dve stare odrpane krpe koje više ne koristimo u kujni, pročišćenog pepela i proključale vode.
Ceđ smo pravile same, kako su nam objasnili, a više kako smo znale i umele. Pomešale bi taj pepeo i vodu, onako na gusto, dodale zericu peska i trljale njime dok i poslednju najsitniju zagorelu tačku ne bi uklonile. Kad već klonemo, jer su nas i ribanje i letnje sunce opili i nije nam više ni do čega, pojavi se baba. Došlo joj, pošto već ima viška ceđi, da nas okupa, kako bi nam kosa bila kao svila, a koža mekša od paperja.
– Eeeeneee, gotove. Ajd sad kad je toplo, ima vode, a ima i ceeeđi, da vas baba okupa i opere kosu – hvatala bi nas za ruke, a mi do tada kao kokoši na legalu postale bi soko siva tica nepokorna.
Letele smo po dvorištu dok ne umorimo babu, da bi se na kraju smilovale i popustile.
Otišla baba, nastupili šamponi
– Dobro ajde baba, al’ samo kosu – pristajale bismo, čisto da joj iznemogloj, pružimo to zadovoljstvo da nam u duge dečje kose utaba vodu i pepeo, kako bi oterala perut koju doduše nikad nismo imale i zaštitila nas od vaši i ostale gamadi, šta god joj to značilo.
I koliko god nam je bilo muka da peremo šerpe, ovu muku nikom poželele nismo. Baba, inače vrlo suptilna i nežna žena, kada bi se podohvatala naših glava, postajala je pravi terminator. U želji da joj „bidnemo“ čiste i lepe, trljala bi dok nam koža s glave ne bi otpala, bar se tako kaže. Ona ceđ bi ulazila u uši, usta, jedino smo oči uspevale da skrijemo rukama. Čini mi se da je „mučenje“ trajalo satima, sve dok ona ne bi konstatovala da je dobro i velikim lončetom iz kofe zaitala vodu i ispirala nam kosu nad ružama, da se sve iskoristi. Nešto se razmišljam, baba je bila začetnik bio bašte, od početka do kraja svaki bi materijal utrošila.
Ukoliko bi slučajno i ostalo malo neutrošene ceđi, znalo se, veš je sledeći. Iskreno, nije da nije bilo dobro. Znale su te stare žene šta treba. Kosa bi nam narednih nedelju dana, zaista bila meka i svelenkasta, suđe čisto, a veš bez fleka. A onda je iz naše kuće otišla baba svojim nebeskim putevima, a sigurnim dugo očekivanim koracima nastupili sapun, prašak i šampon, srećom pastu za zube smo sve vreme koristili.
Ceđ za sudove
Ništa lakše, mi smo deo prosejanog pepela stavljali u nešto oko pola litre vode i kuvali dok ne proključa. Nekad smo samo dodavali u proključalu vodu. Talogom smo ribali, a tečnošću prali masne sudove i posle ispirali vrelom vodom.
Piše: Zorica Dragojević
