Nekada dok smo kao deca slavili na selu, Badnji dan je bio pun buke, trčanja, gacanja po snegu, i iščekivanja da se običaji ispoštuju. Kao i tada ceo dan miriše na posnu trpezu, samo su sada nama ruke pune brašna, lonci na šporetu tiho krčkaju na stolu je suvo voće, a u srcu mir. I ne, nije to samo spremanje hrane, već i priprema duše, jer se sve radi s puno ljubavi i polako, kao da vreme ima neku drugu meru. Meru sreće zbog onoga što će doći.
Predveče, čini mi se ceo komšiluk, onako u grupama, kreće u crkvu. Tu nam je, ispred zgrade, pa se od nje već čuje pucketanje badnjaka koje sveštenici nalažu, a kasnije ćemo ih zajedno upaliti. U crkvi nema igla gde da padne, toplo je iako je zima, što od ljudi, što od sveća i molitve. U vazduhu treperi neka neizreciva milina, ta tišina dok se čuje samo šištanje briketa i širi miris tamjana, govori više od bilo koje reči. Pred kraj službe, sa svećama u rukama, tri kruga oko crkve, litija. Dok deca trče i već stižu poslednje u nizu, mi nogu pred nogu, lagano iza sveštenika. A nekada smo i mi tako, sada jedva čekamo da naložimo sveto drvo i krene vatromet, da čujemo osmehe dečurlije, jer u tom smehu ima nečeg iskonskog, radosnog i čistog.
Dok dođemo kući već je debela noć, noge umorne, al’ duša laka. Stan miriše na Badnje veče, neka svečana tišina koja greje, a koju u ponoć prekida položajnik. Kažu ne valja kad je žensko čeljade, a nama svake godine dolazi kuma. I znam kad uđe tako nasmejana i počne da baca sitne novce, kad uzme deo badnjaka i zapali plin (jer šporet na drva, naravno, nemamo), pa badnjakom prodžara i kaže „koliko varnica toliko parica, nek se množi, nek se raduje“, budućnost će sigurno biti lepa. U taj mali plamen stane cela godina koja dolazi – i radost i brige, nada, vera da će biti dobro dok smo zajedno. I shvataš, dok posmatraš kako gori, nije važno šta imaš, nego koga imaš.
Tekst: Zorica Dragojević
