Iza svake lepe i kvalitetne jabuke stoji višemesečni trud, ali i ogromna ulaganja. Međutim, kada dođe vreme za prodaju, sudbinu voćara ne određuje kvalitet roda, već tržište i hladnjačari.
Za bečejske voćare bliži se kraju još jedna neizvesna sezona, gusta mreža troškova, meseci neprekidnog rada, ali i borba sa sušom. Dok kvalitet voća dostiže sam vrh, računica na kraju berbe gura proizvođače u minus.
Za svakog ozbiljnog voćara, sezona ne počinje i ne završava se samom berbom. Od rane prolećne rezidbe, preko intenzivne zaštite i prihrane, pa sve do neprekidnog navodnjavanja tokom vrelih letnjih meseci – ulaganja teku bez prestanka. Međutim, kada gajbice budu pune, sudbinu cene ne diktira voćar, već hladnjačari i nakupci.
Nedeljko Vasić iz Bečeja u svojim voćnjacima uzgaja tri poznate sorte – Greni Smit, Zlatni i Crveni delišes. Iako su stabla ove godine dala izuzetan kvalitet plodova, tržišna realnost donela je hladan tuš.
– Proizvodnja je dobra, ali plasman i prodaja – katastrofa! Nije pun rod, ima malo podbačaja što se tiče roda, ali je kvalitet dobar, ekstra. Zaštita, đubrenje, zalivanje… najvažnija je zaštita za dobar kvalitet, i voda za zalivanje, naravno. Bez toga ne vredi – započinje Vasić.
Leto bez kapi kiše i drastičan skok troškova
Suša koja je obeležila protekle mesece dodatno je iscrpela i voćke i novčanike poljoprivrednika. Da bi se sačuvao rod, agregate za pumpanje vode nije bilo moguće ugasiti danima i noćima.
– Sušna je godina bila. Znate li vi šta sam ja nafte potrošio da ovo zalivam? Kad ovo gledam pošto prodajem, muke me hvataju! Svaku noć, celu noć kad su one žege bile, po celu noć sam zalivao. Inače ne bi bilo ništa. Skoro dva i po, tri meseca nije bilo kapi kiše. Bez zalivanja ne može, ali to košta. Da bar imam struju blizu, ali nafta… svaki sat vremena agregat potroši pet-šest litara nafte. Ogromno ulaganje – navodi Vasić.
Kada se podvuče crta pod repromaterijal, dizel i zaštitna sredstva, matematički proračun po hektaru postaje alarmantan.
– To po hektaru nije izašlo ispod 5.000 evra. Zaštita, zalivanje, sve kad obračunam. Po toj računici treba da rodi 50 do 60 tona po hektaru da bi bilo računice kad je prava cena. Ja imam ovaj voćnjak sad će 14 godina. Prve godine cenu koju sam postigao za prvu klasu – 60 dinara – više nikada nisam dobio! Nikad više. A pogledajte ostale troškove: hemija je otišla deset puta gore, nafta isto… Ne verujem da ću pokriti troškove – iskren je bečejski voćar.
Ucene kupaca i gorka iskustva sa hladnjačama
Pored visoke cene proizvodnje, najveći udarac voćarima zadaje ponašanje trgovaca i vlasnika hladnjača. Strogi i često nerealni kriterijumi za prvu klasu primoravaju ih da vrhunski rod daju po ceni industrijske jabuke.
– Nisu mi nudili nikakvu cenu, bilo je njih deset trgovaca i hladnjačara, niko mi nije ponudio cenu – njima to ne odgovara i odoše. Mi se trudimo da proizvedemo kvalitet i onda dođu trgovci i kažu: ‘Evo vidi, na celom voćnjaku mi je našao dve-tri druge se nisu obojile’. I ne odgovara im, idu dalje. Neće oni da biraju, samo hoće navodno ekstra kvalitet.
Iznajmljivanje prostora u hladnjačama u nadi da će se sačekati bolja cena na zimu, prema Vasićevom iskustvu, pokazalo se kao čisti gubitak.
– Dok sam živ u hladnjaču više neću stavljati! Čim uneseš u hladnjaču, to je 10 dinara troška. I onda kad preberu, kad odbiju, kad klasiraju… bolje mi je da prodam u industriju sa njive nego da stavim u hladnjaču sve kao prvu klasu. Prošle godine sam odneo 200 tona u hladnjaču, prosečna cena mi nije izašla ni 17-18 dinara. Oni odraše!
Da li je krčenje voćnjaka jedini izlaz?
Sa tri uzastopne godine u kojima se posluje na samoj ivici održivosti, budućnost bečejskih voćnjaka postaje ozbiljno upitna. Mnogi proizvođači razmišljaju o najradikalnijim potezima.
– Ovo je već treća godina koja je katastrofa za nas, treća godina kako smo mi oko nule. Za dogodine ne znam šta ću, najradije bih se oslobodio toga… Da li ću vaditi voćnjak, ne znam, nešto ću uraditi. Probaću da se oslobodim ovoga, a da li ću uspeti – ne znam.
Zorana Ljubojev
