STARE SORTE NAŠIH PREDAKA JOŠ SLUŽE POTOMCIMA
Belošljiva i crnošljiva pripadaju grupi starih sorti, ali ove autohtone sorte koje su naši preci koristili u ishrani ili za preradu danas je teško videti u voćnjacima, još ređe na pijačnim tezgama. Toliko su retke, da je na Danima šljiva u Stragarima jedna gajbica sa žuto – zelenim plodovima izazvala ogromno interesovanje, ali malo ko je znao šta je domaćin doneo iz voćnjaka.
Šljive iz te gajbice pripadale su mladom voćaru Nemanji Periću iz Masloševa, koji je u jednom trenutku morao jasno da ih obeleži natpisom, kako bi posetioci znali o kom voću je reč, o kojoj sorti šljive. On, zbog oprašivanja, neguje nekoliko stabala belošljive u svom savremenom šljiviku.
Renesansa crvene ranke
Stručnjaci se na terenu retko sreću sa starim sortama šljiva. A belošljiva je stara rakijska sorta, pa je svako stablo pravi raritet, uprkos tome što ima svoju ulogu i u savremenom gajenju šljiva. Od velike pomoći je drugoj staroj sorti, crvenoj ranki koja danas doživljava svoju renesansu.
– Ima je uglavnom u starim zasadima. U novim je izuzetno retka. Preporuka stručnjaka je da se belošljiva uvek koristi, ali isključivo izdanačka, u mladim zasadima crvene ranke kao oprašivač. U tako formiranom šljiviku poželjno je da 10 odsto stabala bude belošljiva. To je najbolja, dobitna kombinacija. Kroz istoriju, belošljiva se nije pokazala kao kvalitetna sorta za rakiju. Od nje se dobija rakija osrednjeg kvaliteta i u pitanju su male količine. Vreme zrenja joj je relativno rano u odnosu na većinu rakijskih sorti – kaže dipl. inž. agronomije Danko Petrović, savetodavac za voćarstvo u Kragujevcu.
Bliža je rođaka sa trnošljivom, nego sa domaćom. Raste u visinu do 6 metara, više kao žbun, piramidalne krošnje. Sklona je formiranju korenovih izdanaka. Plod joj je sitan okruglog ili ovalnog oblika, zlatno – žute boje prekrivene pepeljkom. Meso joj je žuto, sočno, veoma slatko. Samooplodna je sorta velike rodnosti i uspeva skoro na svim zemljištima.
– Belošljiva nije veliki probirač zemljišta. Podnosi i teška, vlažna zemljišta. Otporna je i na mraz i na sušu, ali je osetljiva na virus šarke šljive – dodaje Petrović.
Rakija od crnošljive oplemenjuje druge rakije
Crnošljiva je, kako kaže Danko Petrović, tipična stara, rakijska sorta srednje krupnih plodova, ali sa dosta suve materije. Danas se koristi samo za pečenje rakije.
– Od nje se može dobiti vrlo pristojna količina meke rakije dobrog kvaliteta. Stiže na zrenje malo pre požegače i retka stabla se viđaju uglavnom u starim i često zapuštenim zasadima. Obično se prerađuje zajedno sa požegačom, a stiže na berbu u trećoj dekadi jula – objašnjava Petrović.
Crnošljiva ima plod jajastog oblika težine oko 15 grama, sa jasno izraženim „šavom“. Pokožica joj je plavo – crne boje, a meso zlatno – žuto. Ima slatko kiseli ukus i zelenkasto – žuto meso se teško odvaja od koštice. Plodovi rastu na bujnoj, okruglo – piramidalnoj krošnji.
Otporna je na mraz i sušu, kao i na većinu bolesti, pa i na virus šarke. Može da se koristi za potrošnju u svežem stanju. Nekad se i sušila. Danas se od nje najčešće pravi rakija koja služi za kupažu sa drugim sortama. U pojedinim krajevima je zovu trnka, a negde i pošarka.
Od sitnice rakija za pamćenje
O sorti šljive sitnica malo se zna, sem da je retka i stara rakijska sorta. Šljivu pod ovim imenom, osim stručnjaka koji se bave očuvanjem starih sorti, najviše pamte stariji u Levačkom kraju, a ima je i u okolini Pirota. Ova sorta nekada se gajila na terenima sa većom nadmorskom visinom, jer joj je potrebno manje vremena od cvetanja do zrelosti. Grane su joj elastičnije od rankinih, pa dobro podnose obilan rod bez lomljenja. Nije zahtevna u pogledu kvaliteta zemljišta, ali joj više prija teško tlo.
Sitnica ili saridža počinje da cveta posle dženarike. I na zrenje stiže nakon dženarike, a pre belošljive. Rađa sitne plodove, koji su malo veći od dženarike, ali sazreva ujednačeno. Od nje se uglavnom pravila rakija za koju se vežu sećanja da je odličnog kvaliteta, sa izrazito voćnom i svežom aromom.
Tekst i foto: Biljana Nenković
