Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ БЕОЧИН, А У СРЕМУ

БЕОЧИН, А У СРЕМУ

Место које и Бог воли

592
Фото: Александар Милутиновић

Има један кућерак у Срему,

зидан је од блата из ината,

с погледом на јабланово грање,

и салоном за плакање…“

Пијани од лепоте која се зове песма, људи су се упознавали и крали једни другима из очију срећу. А где станује душа? Тражим то место уз тамбураше, који од луфта праве лепоту, то светло које уму и срећи осветљава пут. Тамбура срце разгали, а кад је глава на небу и у облацима, у звезде се гледа све до зоре. Кажу да болест од љубави најбоље тамбура разуме. Песме и вина Сремцима никад доста и све штима, осим што ништа не ваља. Весела тамбурашка  банда изводи сремачке бећарце – “Јој, ала волем, како не би воло, еј да не волем ја би се разболо”… Кажу, бећарац  је као отров без кога не можеш да живиш. Овде, у  Беочину, на обали Дунава, који тече лагано и вечно на исти начин – чарда, песма и јато белих лабудова. Иако су прошле многе године, све је заправо остало исто, преко реке се бели футошка црква, и скела која  има свој устаљени ритам, па се отисну људи часком на другу обалу. Исконска лепота је ту где нема ништа, а има свега, вода и чамци и пој славуја.

Беочин се свио подно Фрушке горе, у горњем делу Срема који се зове вински, а доњи је свињски. За то што су овде засађени први чокоти винове  лозе заслужни су Римљани. Марко Аурелије је био пореклом наш Сремац из тадашњег Сирмијума, па је зачетник виноградарства овде. Бермет је једно од познатих вина овог краја, Сремци се хвале да су га пили и гости на Титанику. Деда који ми ово приповеда, седи у гонку и пије сок од зове и багрема, који расте ту, у дворишту. Kаже да су, кад је он био деран, виногради били свуда унаоколо, од лепоте ниси знао ди да гледаш. Подруми пуни дрвених буради, а кад се узбере грожђе, на таљигама се носи у Бачку да се прода, а донесу отуд лубенице. Стижу они са лубеницама назад, сјатила се и трче деца, сва лети ошишана на нулу, а на њих сичу и залећу  се гусани – па је то била слика какву нигде ниси мого замислити, равна Кустурици. Онда изађе мајка са метлом од прућа па направи реда. А да је овде било увек богатих винограда, газдачких кућа и лепих Сремица, швигарица, за удају, то се знало надалеко. Закључује  да су  Беочинци одувек живели од својих руку и памети, правили вино и шунке од двадесет кила, уживали одистински и били пијани од лепоте и красоте,  љубави према сунцу и ваздуху фрушкогорском.

Фото: Раде Гардиновачки

You need to be logged in to view the rest of the content. Please . Not a Member? Join Us