Više od polovine Beograda čini poljoprivredno zemljište – čak 70 odsto teritorije.
Poljoprivredna proizvodnja organizuje se u oko 60.000 zemljoradničkih gazdinstava na teritoriji Beograda. Čak 70 odsto glavnog grada čini poljoprivredno zemljište, sa 160 sela i oko 40 zemljoradničkih zadruga.
Prema podacima Privredne komore Srbije, u Beogradu se proizvede manje nego što se pojede hleba – tačnije proizvede se 90.000 tona hleba i peciva, dok se pojede 130.000 tona. Ali se zato brašno proizvede više nego što se potroši – 100.000 naspram 16.000 tona.
Proizvede se malo manje mleka nego što se popije – 80.000.000 litara konzumnog naspram 85.000.000 litara svežeg mleka.
Što se tiče mesa, proizvede se više nego što se pojede – 45.000 tona naspram 26.000 tona pojedenog mesa.
Šećer se proizvede skoro duplo više nego što zaslađujemo kolače i kafe – između 40.000-50.000 tona, a proizvedemo i oko 1.200 tona sirovog sojinog ulja.
Statistika pokazuje da bi Beograd teorijski mogao da izdržava sam sebe, kada je reč o osnovnoj hrani.
Međutim, Aleksandar Bogunović iz Privredne komore Srbije ističe da se brojke vezuju za sedište firmi, te da to može stvoriti pogrešnu sliku budući da, kako kaže, dobar deo firmi ima sedište u Beogradu a proizvodi van glavnog grada.
S druge strane, kao važan podatak za poljoprivredna gazdinstva u okolini Beograda ističe veliku potrošnju koja se beleži u prestonici.
„Imamo dva miliona stanovnika, dosta hotela, restorana, kafića, veliku posećenost i stranih i tranzitnih turista. Sve to utiče na potrošnju – i ulja i brašna, jako velike količine idu kroz restorane“, kaže Bogunović.
Dodaje i da se godišnje potroši 100.000 tona povrća i 40.000 tona voća.
Zbog velike potrošnje, između ostalog, poljoprivrednicima koji su bliži Beogradu lakše je nego onima sa juga, kaže v. d. gradskog sekretara za poljoprivredu Savo Pavičić.
„Seljak u Beogradu nije toliko teško biti kao što je u ostalim delovima, baš zbog količina koje se potroše u Beogradu… Lakše je sigurno – infrastruktura, tržište, klimatski uslovi. Beograd ima izuzetne klimatske uslove za poljoprivrednu proizvodnju“, rekao je Pavičić uz napomenu da i Grad obezbeđuje subvencije.
Međutim, i Pavičić i Bogunović saglasni su da to da li je lakše – u velikoj meri zavisi od toga čime se poljoprivrednik bavi. U prednosti su, dodaju, oni koji se bave voćarstvom i povrtarstvom, zbog velikih hladnjača, lakšeg izvoza, velikog broja pijaca na kojima mogu prodati svoje proizvode.
Problemi u ovom poslu su neizbežni, budući da je reč o fabrici pod otvorenim nebom.
„Nijednom poljoprivredniku nije lako, ali mi se trudimo da mu olakšamo kroz podsticaje, edukaciju, u saradnji sa Poljoprivrednim fakultetom održavamo i besplatne obuke što se tiče voćarstva, pčelarstva, organske proizvodnje koja je sad u povoju i sve više zastupljena“, kaže Pavičić.
Troškovi proizvodnje i osiguranje prinosa samo su deo onoga što muči poljoprivrednike.
„Teško je iznositi prognoze toga koliko će šta poskupeti, prošle godine je sve otišlo 30 posto u proseku, neke stvari su poskupele 50 posto… Cena inputa igra veliku ulogu, cena đubriva je tri puta veća i ona je vezana za cenu gasa. Bitno je da ga ima, država radi na tome, da su obezbeđene dovoljne količine đubriva… Što se tiče energetike, sve zavisi kolika će nam biti cena, još uvek imamo tu cenu pod kontrolom…“, rekao je Bogunović.
Napominje i da prihodi proizvođača u mnogome zavise od toga da li proizvode manju količinu i plasiraju na pijaci, ili proizvode veće količine za neku prerađivačku industriju.
Grad Beograd u Mladenovcu ima Savetodavnu službu, koja može pomoći svima kojima su potrebni saveti oko osiguranja – budući da su uslovi osiguravajućih kuća teški jer je i rizik veliki.
Ono što može da pomogne i olakša proizvodnju jesu subvencije, koje daju i država i Grad.
Prema Pavičićevim rečima, subvencioniše se kupovina traktora, poljoprivrednih mašina, a tu su i podsticaji za voćarstvo i pčelarstvo.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
