Iako su često na udaru ekologa i proglašene velikim zagađivačima vazduha, ćumurane i dalje postoje. Vlasnici tvrde da proizvode male količine, i da im je to dodatna zarada za život.
U Kotraži i drugim selima Dragačeva, brojna domaćinstva imaju ćumurane. Nije ih teško pronaći. Još sa druma, najpre ćete primetiti kako se dižu stubovi dima, ali ne iz kućnih odžaka. Oni se probijaju iz malih ukrug zidanih peći od cigala – iz ćumurana.
„Ima različitih ćumurana, većih i manjih, ali obično stane negde oko osam metara u slaganje. Ima i bukovih i cerovih, grabovih. Od tih drva se dobija i najbolji ćumur. Od jednog metra drva može da se dobije od osam do 10 džakova ćumura, ako su dobra i kvalitetna drva“, objašnjava Vladan Radojević iz Kotraže.
Oko 15 dana nakon slaganja, potrebno je da drva u peći gore i dovoljno dobro se ugljenišu. Pod određenim uslovima, pretvaraju se u ćumur. Većina meštana bavi se gajenjem maline i kupine, ali i povrtarskih kultura. Ćumur peku najčešće tokom jeseni i u zimskom periodu.
„To je neki dodatni posao, dodatni izvor prihoda. Sad smo, da kažem, završili neke poslove što smo imali na selu, ovo nam je dodatni izvor prihoda“, priznaje Dejan Čakarević iz Kotraže.
Ćumur se pakuje u džakove od po 15 kilograma koji se na veliko prodaju po ceni od 700 do 800 dinara. Preprodavci dolaze, tovare džakove i razvoze, a tržište je veliko. Najveće količine prodaju se u Beogradu.
„Pečem dvaestinu godina, nešto u sopstvenoj režiji, nešto sam vršio usluge. Nikad ne izađe, da kažem, isto ćumura. Nekad izađe od iste količine drva 100 džaka, neki put 130. Zavisi do vetra, do vremenskih uslova i do drva. Što suvlja drva, to bolji ćumur. U proseku se sad uzme od jedne ćumurane do 100.000. Znači, solidno je“, dodaje Branislav Čakarević iz Kotraže.
Ćumurane rade bez prekida. Nakon pakovanja ćumura u džakove, vreme je za slaganje i loženje druge peći. Jer, poznato je da bez dobrog ćumura, nema pravog, ukusnog roštiljskog mesa.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
