Bistrica je ono jedno od onih zaboravljenih sela u Istočnoj Srbiji, koje nećete naći uz pomoć gugl mape, već po putokazima i principu „svuda skitaj, al’ seljaka pitaj“. A kada sa magistralnog puta skrenete levo, stignete do centra, prvo što će vam se ukazati je spomen soba Dragutina Tomaševića, čoveka sa dva srca i prvog srpkog olimpijca sa Olimpijskih igara u Stokholmu 1912. godine. U sobi jedan stari metalni krevet već požuteo od stajanja i starosti, pomalo klimav i nesiguran, davno odslužio svoje. Preko njega tkani ćilim i jastuk u tkanoj jastučnici crne boje, sa velikim cvetovima po sredini. S desne strane, gramofon sa sivom limenom trubom, mašina za šivenje i nije singerica, čuturica u nekom slučaju poslužila kao svećnjak, pegla ona stara na ugalj polomljene ručke, stoje kao podsetnik kako smo nekada živeli. Iznad kreveta srpska zastava, a po zidovima porodične slike i izveštaji medija. Na plafonu pored moderne plafonjere okačen i stari fenjer, čitav za divno čudo. Soba iznajmljena, za pokazivanje i nezaborav, za čoveka koji je proslavio Srbiju i Bistricu, koga smo možda, neopravdano zaboravili, ali su se njegovi rođaci potrudili da ga se, bar, Braničevo seća. Tekst i foto: Zorica Dragojević
