Zaštitari bilja navode evropsku i američku školu u borbi protiv ervinije u zavisnosti od toga koliko je bolest uzela maha u voćnjaku. Oba učenja podrazumevaju uklanjanje zaraženih grana, ali u različitim godišnjim dobima. U zasadima gde je jak napad ervinije primenjuje se takozvana američka škola, kada je temepratura vazduha u minusu.
„Po američkom učenju u takvim voćnjacima ne treba ništa dirati do zime. Kada temperatura padne ispod minus 5 stepeni, pa sve do minus 10, treba skidati osušene delove, jer bakterija tada miruje. Zaražene delove treba iznositi van parcele i spaliti ih“, kaže Verko Kačarević, inženjer zaštite bilja i ujedno voćar iz Vinče kod Topole.
Evropska škola se primenjuje kada je manji napad bolesti. Zaraženi delovi se odmah seku u toku sezone, izbace iz voćnjaka i obavezno spale.
„Osušene delove treba seći 30 do 40 centimetara do u zdravo tkivo. Makaze u oba slučaja posle svakog sečenja treba dezinfikovati u varikini ili alkoholu od 90 procenata“, objasnio je Kačarević, naglasivši da je ervinija je ciklična bolest i da posle jakog napada miruje oko šest- sedam godina, a da u biljku ulazi preko žiga tučka.
„Bolest je najagresivnija u mladim zasadima starosti tri do četiri godine. Izaziva brzo i naglo sušenje grana. Bakterija uđe u vodilicu i dolazi do sušenja celog stabla. Kod starijih zasada bolest se nalazi na periferiji, te su u takvim voćnjacima manje štete. Na našem tržištu nema registrovanih sredstava u borbi protiv ervinije. Preostaju samo bakarni preparati, koji ne utiču na tok bolesti, već samo povećavaju otpornost biljke“, kaže Verko Kačarević.
U starijim zasadima trebalo bi primeniti bakarne preparate, ali u malim dozama, od 500 do 600 grama po hektaru, jer one delom utiču na erviniju, ali ne prave problem na plodu.
„Kod propisanih doza dobijaju se šugavi i mrežasti plodovi. U mladim zasadima bez ploda prska se u propisanim dozama. Prednost treba dati preparatima na bazi bakar-hidroksida pošto su za nijansu mekši. Za razliku od Evrope, u SAD je registrovan streptomicin sulfat koji se primenjuje preventivno u toku cvetanja. Međutim, kod nas nije registrovan antibiotik, koji bi bio delotvoran. Reč je o karantinskoj bolesti, i ako dođe do nekontrolisanog širenja i prenosa na susedne voćnjake, nadležni mogu narediti krčenje zasada“, navodi Verko Kačarević.
Prvi simptomi mogu se primetiti u rano u proleće, na tek otvorenim cvetovima. Oni dobijaju vlažan izgled, venu, postaju smežurani, tamno-mrke boje. Drugi simptom se primećuje mesec dana nakon cvetanja. Na izdancima se pojavljuju crni listovi, ubrzo se osuše i klonu. Patogen se širi na grane, stablo i koren. Kora dobija crveno-smeđu boju, širi se i puca, a plodovi postaju smeđi. Na njima se pojavljuje bakterijski iscedak.
Tekst i foto: Biljana Nenković
