Насловна ВЕСТИ Брашно је некад третирано као светиња

Брашно је некад третирано као светиња

21


Етнолози су рекли своје: брашно је код Срба сељака третирано као светиња. Све што се производи од брашна, првенствено хлеб и колачи који се припремају за велике празнике, имало је исти статус. Простори за брашно су с пажњом чишћени и одржавани, посуђе у којима се држи брашно стајало је на почасним местима, а просипање или неко друго оштећење брашна сматрало се предзнаком велике несреће.
Богатство пољопривредне породице од старине се мери према количини брашна. Познат је обичај да, ако хлеб падне на под, онај ко је испустио драгоцени залогај, има да га подигне, дуне три пута, пољуби – и настави да једе. Хлеб се није бацао у пољопривредним домаћинствима, што би преостало, дробило се у вариво, правила се пита, сушило у пећници, млело у мрвице и ни мрвица није смела да пропадне. Од брашна су жене правиле коре за питу, разне резанце, „флекице“, „гркљанчиће“, тарану, трганице, киданице, крофне, приганице и читав списак слатких и сланих оброка.
Брашно је улазило у састав буквално свих јела на столу, од чорбе где се на масноћи пропржи мања количина пре него што се дода вода, поврће и зачини, преко варива, која су згушњавана брашном, до слаткиша на крају ручка. Лекари још нису предлагали људима да смање количину брашна, нарочито белог брашна, у исхрани, за глутен се још није знало, а особа која не жели да једе хлеб и тестенине „због витке линије“ или „ради здравља“ била би сматрана чудаком, ако не и нешто горе.
Уз оволико поштовање, уз сталну и свакодневну употребу ове намирнице, разумљиво је да су преци данашњих пољопривредника сматрали брашно лековитим. Против глади, брашно је заиста одличан лек – али некадашњи сељаци су најозбиљније покушавали да лече кожне болести па и озбиљне повреде и ране облогом од меда и брашна или само од бајатог хлеба, са врло разноликим исходом, зависно од отпорности повређеног.
Због своје важности брашно је ушло у многе изреке и пословице, нарочито добро сачуване у селима. „Зло је брашно у кућу унео“, каже се за човека који се богати незаконитим радњама. „Од тој брашно ‘лебац не бива“, говори се за узалудан или сумњив посао, а ту је и чувени израз „шта се смејеш к’о луд на брашно“, с објашњењем: кад се неко смеје без видљивог разлога или у потпуно непримереној ситуацији.
Српски писци се жале (или хвале, ко ће знати) да су им стране колеге писале како овај израз никако не могу да преведу. А то је занимљиво, та наводна непреводивост, с обзиром да сличан израз са истоветним значењем постоји у већини европских језика. Врло је стар, па је како изгледа првобитно значење заборављено.
У средњевековној Европи, од Ирске до Урала и од Исланда до Грчке, сви народи који су гајили житарице знали су за обред освећења брашна – од кога се после правио хлеб намењен лечењу најтежих душевних болести. Свештеник би очитао молитву над брашном, водом, сољу и осталим састојцима за хлеб, а жене би хлеб умесиле, испекле и послужиле болесницима. Ако би неки од болесника, који су присуствовали целом обреду, почео да се смеје – а за њим и сви остали, јер смех је „заразан“, то се сматрало добрим знаком, да ће сви убрзо и сигурно оздравити.
Тада је, као и много касније, уосталом, третман душевних болесника у сеоским срединама (и градским, да не буде забуне) био изразито суров, несрећни људи по правилу не би дуго поживели. У таквим условима, наиван, али у суштини саосећајан покушај лечења намирницом коју сви користе и свима чини добро – представља значајан изузетак. Кад неком кажемо „шта се смејеш к’о луд на брашно“ ми му уствари желимо да буде врло, врло здрав и да се смеје гласно и много.
Извор: Агроклуб
Фото: Pixabay