Etnolozi su rekli svoje: brašno je kod Srba seljaka tretirano kao svetinja. Sve što se proizvodi od brašna, prvenstveno hleb i kolači koji se pripremaju za velike praznike, imalo je isti status. Prostori za brašno su s pažnjom čišćeni i održavani, posuđe u kojima se drži brašno stajalo je na počasnim mestima, a prosipanje ili neko drugo oštećenje brašna smatralo se predznakom velike nesreće.
Bogatstvo poljoprivredne porodice od starine se meri prema količini brašna. Poznat je običaj da, ako hleb padne na pod, onaj ko je ispustio dragoceni zalogaj, ima da ga podigne, dune tri puta, poljubi – i nastavi da jede. Hleb se nije bacao u poljoprivrednim domaćinstvima, što bi preostalo, drobilo se u varivo, pravila se pita, sušilo u pećnici, mlelo u mrvice i ni mrvica nije smela da propadne. Od brašna su žene pravile kore za pitu, razne rezance, „flekice“, „grkljančiće“, taranu, trganice, kidanice, krofne, priganice i čitav spisak slatkih i slanih obroka.
Brašno je ulazilo u sastav bukvalno svih jela na stolu, od čorbe gde se na masnoći proprži manja količina pre nego što se doda voda, povrće i začini, preko variva, koja su zgušnjavana brašnom, do slatkiša na kraju ručka. Lekari još nisu predlagali ljudima da smanje količinu brašna, naročito belog brašna, u ishrani, za gluten se još nije znalo, a osoba koja ne želi da jede hleb i testenine „zbog vitke linije“ ili „radi zdravlja“ bila bi smatrana čudakom, ako ne i nešto gore.
Uz ovoliko poštovanje, uz stalnu i svakodnevnu upotrebu ove namirnice, razumljivo je da su preci današnjih poljoprivrednika smatrali brašno lekovitim. Protiv gladi, brašno je zaista odličan lek – ali nekadašnji seljaci su najozbiljnije pokušavali da leče kožne bolesti pa i ozbiljne povrede i rane oblogom od meda i brašna ili samo od bajatog hleba, sa vrlo raznolikim ishodom, zavisno od otpornosti povređenog.
Zbog svoje važnosti brašno je ušlo u mnoge izreke i poslovice, naročito dobro sačuvane u selima. „Zlo je brašno u kuću uneo“, kaže se za čoveka koji se bogati nezakonitim radnjama. „Od toj brašno ‘lebac ne biva“, govori se za uzaludan ili sumnjiv posao, a tu je i čuveni izraz „šta se smeješ k’o lud na brašno“, s objašnjenjem: kad se neko smeje bez vidljivog razloga ili u potpuno neprimerenoj situaciji.
Srpski pisci se žale (ili hvale, ko će znati) da su im strane kolege pisale kako ovaj izraz nikako ne mogu da prevedu. A to je zanimljivo, ta navodna neprevodivost, s obzirom da sličan izraz sa istovetnim značenjem postoji u većini evropskih jezika. Vrlo je star, pa je kako izgleda prvobitno značenje zaboravljeno.
U srednjevekovnoj Evropi, od Irske do Urala i od Islanda do Grčke, svi narodi koji su gajili žitarice znali su za obred osvećenja brašna – od koga se posle pravio hleb namenjen lečenju najtežih duševnih bolesti. Sveštenik bi očitao molitvu nad brašnom, vodom, solju i ostalim sastojcima za hleb, a žene bi hleb umesile, ispekle i poslužile bolesnicima. Ako bi neki od bolesnika, koji su prisustvovali celom obredu, počeo da se smeje – a za njim i svi ostali, jer smeh je „zarazan“, to se smatralo dobrim znakom, da će svi ubrzo i sigurno ozdraviti.
Tada je, kao i mnogo kasnije, uostalom, tretman duševnih bolesnika u seoskim sredinama (i gradskim, da ne bude zabune) bio izrazito surov, nesrećni ljudi po pravilu ne bi dugo poživeli. U takvim uslovima, naivan, ali u suštini saosećajan pokušaj lečenja namirnicom koju svi koriste i svima čini dobro – predstavlja značajan izuzetak. Kad nekom kažemo „šta se smeješ k’o lud na brašno“ mi mu ustvari želimo da bude vrlo, vrlo zdrav i da se smeje glasno i mnogo.
Izvor: Agroklub
Foto: Pixabay
