Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ БРЕКИЊА, ЗАБОРАВЉЕНО ДРВО У СРБИЈИ: Пуно витамина у сенци манастира

БРЕКИЊА, ЗАБОРАВЉЕНО ДРВО У СРБИЈИ: Пуно витамина у сенци манастира

142

Грађани села Брекиње у близини Босанске Дубице поносни су на биљку по којој је ово село добило име. Толико поносни да су ово старо плодоносно дрво, скоро потпуно искорењено у нашим крајевима, поново засадили испред родних кућа. Да није њих, на нашим просторима скоро да не бисмо ни знали за постојање овог дрвета које је некад хранило бројне српске сиромашне породице.

Пекмез од брекиња

За овај рецепт беру се брекиње пре него што омекшају од мраза, како би пекмез имао киселкаст укус.

1кг брекиња

500г шећера на сваких 6дцл сока

Оперите брекиње, исецкајте и ставите у велику шерпу. Додајте воду да их потпуно прекрије, ставите на шпорет па кад проври, смањите да се кува око 40 минута на тихој ватри, или док плодови не омекшају. Склоните с ватре и ставите у цедиљку да се полако оцеди. Немојте притискати, да не добијете мутан сок. Оставите да се сок полако исцеди преко ноћи. Ујутру исцеђени сок измерите, па у односу на то колико сте га добили, измерите одговарајућу количину шећера. Помешајте у шерпи сок и шећер и лагано загрејте док се шећер не раствори. Кувајте на тихој ватри пола сата, проверите на хладном тањиру да ли је мармелада довољно густа. Aко се направила корица, време је да се сипа у претходно загрејане тегле. Оставите да се охлади и ставите на хладно и тамно место. Ова мармелада одлично иде уз дивљач.

Брекиња, (Sorbus torminalis) белогорична је врста дрвећа из породице Rosaceae. Природно је распрострањена у западној, средњој и јужној Европи, северној Африци, на Криму и Кавказу, у Малој Азији и Транскавказији. Најстарији писани извори о брекињи сежу у далеку прошлост. Римски велепоседник и писац Маркус Порцијус Като Цензоријус (234. – 149. п.н.е) у делу „De re rustica”, користи име „Sorbum”, а темељни опис брекиње дао је Гај Плиније Други (Старији). Све до немачког реформатора Мартина Лутера нема никаквих писаних записа о брекињи. Лутер у дописивању с пријатељем Агриколом спомиње брекињу и њене плодове. Године 1546, Хијеронимус Бок први је штампао слику брекиње. Најстарији сачувани хербаријум с листовима брекиње потиче из 1531. Сакупио га је Цибо, а чува се у Риму.

Брекиња расте до 900м надморске висине, и то мозаично, односно, појединачно или у мањим групама, помешана с осталим врстама, углавном у шумским заједницама храста китњака, на присојним положајима. Може се наћи на брежуљкастим теренима (150-400м надморске висине) на дубокој, хумозној земљи, у заједници храста китњака и обичног граба. Иако ретко, брекиња долази и у заједници храста лужњака и обичног граба, на сувљим теренима.Брекиња је скоро потпуно заборављено дрво у Србији. Док не сазре, плодови су прилично горки – каже Игор Милосављевић који је посетио село Јасику и тамо наишао на ово дрво. – Ни мештани нису знали о ком се дрвету ради док им један старац није објаснио да је то старо и вредно дрво, објашњава Игор сплет околности које су довеле до тога да брекиња не падне под ударцима секире, кад су мештани крчили простор око цркве Свете Петке коју су недавно сами сазидали.

– Предање каже да је брекиња расла искључиво тамо где су манастири. Стварност каже да је плод овог дрвета изузетно здрав, окрепљујући, киселкаст. Сазрева негде кад почну први мразеви, крајем октобра је најбољи за јело, а укус је сличан дрењинама, од којих се разликује по томе што има више Ц витамина, каже Игор Милосављевић, поручујући да би у борби против вируса ово дрво било идеалан помоћник.

Брекиња нарасте као стабло до 25-30 метара. Округласте је, густе крошње и равног дебла, промера 50-70-100цм. Кора брекиње у младости је сива, сјајна и глатка, а касније тамносива, крупно неправилно распуцана. У јесен лишће добије лепу боју, која се прелива од жућкастонаранџасте до црвенкасте. Цвета у мају и јуну, а први плодови јављају се тек после 20 до 30 година. Плодови су јајасти, смеђи са светлијим тачкицама, ситни. У 1кг има нешто мање од 3.000 плодова. Дозревају у септембру и октобру, а познаваоци кажу да је најбоље брати их после Михољдана. Имају до четири издужене, тамносмеђе, око 7мм дугачке семенке, а распрострањују их животиње, највише птице. Семе, посејано у јесен клија следећег пролећа или врло често прележи 1-2 године. Пуни род је сваке две године или три пута у четири године.

– Брекиња је чудесно дрво, неуобичајено за наше данашње просторе. То је дрво које има специфичну тежину већу од воде: оно је једно од ретких дрвета које тоне у води – каже Стојан Бањац, некадашњи директор Центра за културу Босанска Дубица. – Брекиња има изузетно лековита својства. Њена кора се користи као лек за шећерне болести. Има и плодове који су веома лековити, а занимљиво је да не може да никне из земље ако њена сићушна коштица није прошла кроз систем за варење животиња које је једу. Од брекиње се прави неколико инструмената, рецимо, флаута, и праве се клавирске дирке, ваљда због њене тежине. Брекиња је, нажалост, истребљена. Њу сад има само неколико занесењака који су је посадили ради успомене на име свога села.

Чај од брекиње

Користи се млада кора дрвета. Три кашике уситњене коре сипају се у 1л хладне воде. Остави се да одстоји преко ноћи. Ујутру се загрева до кључања, процеди, прохлади и пије. Сме да се пије највише 3 шоље дневно. Чај је опор, али се пије без било каквих заслађивача. Сме да се пије најдуже месец дана без прекида.

Брекиња у младости добро подноси сенку, а касније тражи доста светла. Отпорна је на сушу, хладноћу и касније пролећне мразеве. Стабла у сенци расту споро, али у оптималним условима расте брже од храста. Може да доживи око 100 година, а према неким изворима, постоје примерци стари и преко 200 година.

Кад после мразева плодови брекиње сазру, постају кашасти, слатки и укусни. Једу се сирови или се од њих праве компоти и мармеладе, а укус је сличан мармеладама од шипка. Пре су служили као храна сиромашних, а од осушених плодова правило се и брашно. Садрже много танина па су се од старих времена употребљавале за заустављање дијареје. У плодовима има много шећера и органских киселина, а мало витамина Ц (око 10 мг%). Једу их птице, срне, јелени, мишеви, веверице и пухови. Лишће брекиње у самом је врху најомиљеније исхране срна и јелена. Дрво брекиње користи се и за израду оргуља, чембала и – шкотских гајди. Будући да се дрво брекиње не шири и не скупља, употребљава се за израду мерних инструмената, а цењено је и у индустрији фурнира. У западној Европи у последњих неколико година дрво брекиње достиже врло високу цену, због чега јој прети изумирање, ако се не поради на њеној обнови.

И. Р.